Josipa i Karlo: Jedemo sirovu ribu, školjke i ježeve

“Josipa se voli ekskluzivno odijevati, voli lude stvari. Voli sitnice. Sve mora biti na svom mjestu. A kuha fantastično. Možda sam ja nešto pridonio tome“, izjavio je 1980. godine za beogradski Halo Karlo Metikoš. U tekstu koji prenosimo u cijelosti pročitajte što mu je ona odgovorila.

—

Karlo:  O Josipi mogu reći samo sve najlepše. Naš brak ulazi u desetogodišnjicu, ali od onog časa otkad sam je upoznao nije se promenila. Uvek je bila takva kakva je: poštena, draga, dobra, pažljiva, kao drug predivna, gde god je mogla ona mi je pomagala.

Kad sam radio na rok operama, to su bili veliki projekti i zahtevali su puno posla, nije joj bilo lako slušati me 12 ili 18 sati. Čak je sve ženske uloge na probnim snimcima pevala, i bila jedan od najoštrijih kritičara.

Živeli smo od njenih honorara, dok sam komponovao s obzirom da nisam imao tada nikakve prihode. U svemu se podudaramo. Volimo iste slike, iste boje, istu hranu. Sad smo poludeli za japanskom kuhinjom.

Jedino se u nekoliko sitnica razlikujemo. Ona voli ekskluzivno da se oblači, voli “lude” stvari. Voli sitnice. Sve mora biti na svom mestu. A kuha fantastično. Možda sam ja nešto pridoneo tome.

Nesuglasica među nama nikad nema. Mi, rekao bih, isto mislimo. A kao pevačica? Njen sam obožavalac broj jedan.

Josipa:  Ja ću njega malo kritizirati. Mnogo puši. To mi strašno smeta. Naprosto, na to ne mogu da se naviknem. Stalno hodam po kući, otvaram prozore.

Ne jede puno, ali voli fine stvari. U Americi smo navikli na japanske specijalitete koji se serviraju u tzv. suši-barovima. To je sveža, sirova riba, sirove školjke, morski ježevi – ali je stvarno veoma ukusno. Istina, iziskuje i malo hrabrosti kod prve probe.

Karlo voli i hoće u kući da pomogne. On će počistiti stan kada zatreba, ali mi sve ipak manje-više radimo zajedno. Ima istančan ukus. Uz to je i “šef” nabave. Ja nisam niti jednu stvar iz moje garderobe kupila bez njega. Istina, ja uvek kažem šta se meni sviđa.

Kao muzičar – on je genijalac. Izuzetno je maštovit.

Karlo:  To možeš reći tek kad ja umrem…

Josipa:  Ima puno ideja. Ideje su mu sveže, i u muzici i u svemu ostalom. Dobro ga poznajem i tačno znam šta može. Ponekad, od njega tražim više no što ponudi. Kad se muči dugo za klavirom često imam običaj da mu kažem: to kako ti pevaš, to je bez veze, zašto ne sedneš za klavir i ne počneš komponirati, tu si plodniji, talentiraniji. To mu je kao šok.

Ali on dobro promisli o tome – nakon čega nastaje plodna saradnja. Možda sam ja bila povod da startuje sa novom karijerom koja je ozbiljnija, jer je stvarno puno bolji kompozitor nego pevač…

Volimo iste knjige, isto mislimo, volimo iste pevače, istu muziku.

Različiti smo samo u tome što Karlo puno više priča od mene. Ja sam i mirnija od njega. Imam neku unutarnju energiju, koja nije tako vidljiva kao kod njega. On je energičan, ima strašnu pokretačku snagu. Čvršći je od mene, puno više priča. Želi da se nametne. Ja sve to nisam.

Karlo:  Jedino kad pevaš…

Josipa:  Jeste, možda jedino dok sam na pozornici pokažem energiju, a on je pokazuje konstantno. Mi se razumemo i jedno drugo nadopunjujemo.

/razgovorao: D. Desnica /Halo, ožujak 1980./Yugopapir/