Tko glumi tetu Minu?
Mia Oremović (screenshot: Tko pjeva, zlo ne misli)

Mia Oremović: Premijere su kao sudnica

Autor: • 31. 07. 2016. • Kolaž, Show1917 • Verzija za ispis Verzija za ispis

„Želim da svi naši filmovi budu kvalitetni  kao “Svoga tela gospodar”, “Subotom uveče”, “Veliki i mali”, “H-8” i drugih zapaženi. Mislim da smo prošli krizu, kad su se događale i djetinjaste pogreške. Sada već proizvodimo takve stvari, zbog kojih se ne moramo crvenjeti kad ih šaljemo u inozemstvo“, pričala je Mia Oremović za reviju „Filmski svet“ daleke 1959. godine.

Tada nije ni slutila da će u kolektivnu svijest ostati upisana kao teta Mina, usidjelica iz kultnog filma Krešimira Golika „Tko pjeva, zlo ne misli“. Mia je rođena u Požegi, 31. srpnja 1918. godine. Umrla je u Križevcima 24. srpnja 2010. godine. Tekst prenosimo u cijelosti.


Filmska biografija crnooke Zagrepčanke Mije Oremović, napisana je ovako:

– najpre je bila mlada udovica Rosa u Mimičinom prvencu – ” U oluji”. Kritičari su pohvalili prvakinju Zagrebačkog dramskog kazališta, jer je sjajno protumačila ovu tešku ulogu;

– zatim je snimala s Jožom Galeom. U filmu “Vratiću se”, zvala se Marija, bila je kustos muzeja, predana svom radu, bez mnogo interesa za ono što se oko nje događa;

– treći put pretstavila se gledaocima kao – malograđanka, žena nekog poslovođe u Tanhoferovom “Nije bilo uzalud”;

– četvrto i zasada poslednje ostvarenje, bilo je opet kod Tanhofera. Tu je supruga bogatog Švajcarca u “H- 8”, koji je u Puli odneo pet šampionskih titula. Jedna od njih pripala je Miji Oremović.

Kako se čovek oseća, kad sazna da je nagrađen; kako proživljava trenutke kad mu čestitaju, kad mu se dive, kad njegovi autogrami najviše vrede na nezvaničnom cenovniku marljivih sakupljača? To, na svoju žalost, Mija nije doživela. Pošla je u Pulu, poklonila se posle premijere “H-8” i prvim autobusom vratila se u Zagreb.

Dalje događaje iz Arene, pratila je čitajući novine i slušajući radio. Bila je kod kuće, kad su je potražili telefonom. Zvala je Pula. „Mia, radosna novost“, govorio je s drugog kraja žice uzbuđeni Zvonko Kovačić, jedan od šefova “Jadran-filma” „Nagrađeni ste! Hvatajte autobus i dođite, večeras publika mora da vas vidi…“

Dok je Kovačić još pričao, ona je pogledala u red vožnje. Autobus polazi u 14,05. A sada je tačno 14 sati! Niko, a pogotovo ne žene, nije u stanju da učini takav podvig i da se za pet minuta stvori na stanici. Pljesak je, htela ili ne, morala da zamisli i da ga doživi tek posle pričanja drugih.

Želje, pozdravi, molbe

Mija u Zagrebu ima brojnu publiku, koja je ceni kao veliku umetnicu na pozorišnim daskama. Ali film je – film, on prodire i u najskrivenije kutke naše zemlje: danas je u Paraćinu, a sutra u Zletovu. I dakako broj obožavalaca raste, a poštar zato svakodnevno donosi na četvrti sprat ogromne zgrade na Trgu Republike br. 3 sve veću hrpu pisama. U njima želje, pozdravi, molbe…

“Draga Mija“, napisale su nedavno dve zagrebačke gimnazijalke: „Gledale smo vas u “H-8″. Strahovito ste nam se dopali, nas dve od sada stalno pričamo o vama. A velika nam je želja da vas vidimo, hoćemo da se uverimo da li i u javi izgledate onako kao na filmu… ”

Devojčice su je dalje molile, da jednom zgodom prođe pored Marićevog prolaza, one će je u određeno vreme čekati i pristupiće joj.

„Razmišljala sam“, kaže Mija. „Strahovala sam da to nije možda kakva neukusna šala. Ipak odlučila sam. One su me zaista zaustavile, upoznale smo se, dala sam im svoje slike i to prijateljstvo i dan-danas traje!“

Da budem savremena žena

Želje? Ima ih toliko, da bi neko mogao i pomisliti da nisu realne. „A da samo neke ipak izdvojim? Dobro, evo ih. Recimo… da jednom radim i s nekim beogradskim režiserom, u Beogradu. To već odavno priželjkujem. Sa dobijem ulogu literarno vrednu, da budem savremena žena, s više temperamenta i krvi, nego što su obične žene u našim filmovima. Sa svi naši filmovi budu kvaliteta “Svoga tela gospodar”, “Subotom uveče”, “Veliki i mali”, “H-8” i drugih zapaženijih.

Mislim da smo prešli krizu, kad su se događale i detinjaste pogreške. Sada već proizvodimo takve stvari, zbog kojih ne moramo da crvenimo kad ih šaljemo u inostranstvo. A ima još želja, naravno. Ali bolje je da ne govorim o njima, prepustiću vremenu da kaže svoje.“

Zašto ne volim premijere

„A šta ne volim? Ne volim premijere, bez obzira jesu li to pozorišne ili filmske. Onda uvek pronađem toliko stvari koje sam mogla bolje odigrati.

U pozorištu se to može i ispraviti, ali na filmu – nikako. Kad bih još jednom mogla snimati ulogu udovice Rose, to mi je najdraža uloga u filmu, koješta bih izmenila, mislim da bih je napravila drugačije i potpunije.

A zašto ne volim premijere? Strah me, eto zato! Učestvujem u njima i očekujem; osećam, kao da sam u sudnici, gde se izriče presuda režiseru, snimatelju, meni, partnerima…

Uskoro ću verovatno nešto i raditi. Ali šta, još uvek ne znam. Meni se ne bi svidelo da kažem šta ću snimati, sve dok se ne potpiše ugovor. Znate i sami, da se u filmu svakog časa ponešto menja…

A rekoh, htela bih savremenu ulogu.“

/ razgovarao: Pero Zlatar / Filmski svet, veljača 1959. / Yugopapir/

 

Ključne riječi Sve o temi: , ,


Imate komentar?

Povezane teme

Comments are closed.