“Imam 69 godina, udovica sam i \u017eivim sama u ku\u0107i na selu. Sin me jednom, najvi\u0161e dvaput godi\u0161nje odveze u Rijeku da si kupim cipele i ne\u0161to od odje\u0107e ako mi ba\u0161 zatreba. Cipele su mi posebna stavka jer imam visoki rist i \u0161iroka stopala, a i malo vi\u0161ka kilograma pa si jako te\u0161ko na\u0111em ne\u0161to u \u0161to mi u\u0111e noga, zato ih ba\u0161 moram probati. Imam susjedu koja si ih naru\u010di preko interneta, ali ja o tome mogu samo ma\u0161tati”, povjerila nam je.<\/p>\n\n\n\n
Nedavno je s umirovljenicima iz \u017eupe bila u Me\u0111ugorju pa si je, otkriva, prije puta osim cipela i ljetnih natika\u010da kupila i tenisice, jer je znala da \u0107e puno hodati.<\/p>\n\n\n\n
“Dogodilo se da sam se spremala na put u Me\u0111ugorje i da sam uvidjela da nemam ni\u0161ta normalno za obuti za iza\u0107i me\u0111u ljude. Sve mi je od obu\u0107e dotrajalo, a ne mogu si priu\u0161titi sve odjednom, to je jednostavno prevelika stavka za udovicu s penzijom poput moje. Dodatni uteg mi je \u0161to na selu nemamo trgovine s cipelama i sin me mora voziti u Rijeku. \u0160to na\u0111em, na\u0111em i taj dan moram kupiti jer znam da ne\u0107u i\u0107i opet tako brzo”, pi\u0161e.<\/p>