{"id":27647,"date":"2019-06-01T20:19:12","date_gmt":"2019-06-01T18:19:12","guid":{"rendered":"https:\/\/www.mojevrijeme.hr\/magazin\/?p=27647"},"modified":"2019-06-01T20:40:34","modified_gmt":"2019-06-01T18:40:34","slug":"jugoslavija-u-osamdesetima-presusili-su-stanovi-nema-posla-gora-je-samo-albanija","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.mojevrijeme.hr\/magazin\/2019\/06\/jugoslavija-u-osamdesetima-presusili-su-stanovi-nema-posla-gora-je-samo-albanija\/","title":{"rendered":"Jugoslavija u osamdesetima: Presu\u0161ili su stanovi, nema posla, gora je samo Albanija"},"content":{"rendered":"\n

“Poslednjih pet godina je predstavljalo period u kojem se jugoslovensko dru\u0161tvo ubrzano opra\u0161talo od mnogih svojih predrasuda. Duboka kriza pomogla je tom osve\u0161\u0107ivanju. \u017divot sa ograni\u010denjima postao je neminovan. Niko nije o\u010dekivao da \u0107e do\u0107i vreme u kojem su stan, posao, automobil ili, \u010dak, televizor, postali nedosti\u017eni.” Uvodnik je to priloga koji je sada ve\u0107 daleke 1986. godine objavio Politikin Svet<\/strong>. Tekst prenosimo u cijelosti. <\/p>\n\n\n\n

Prema istra\u017eivanjima zagreba\u010dke CEME, najve\u0107em broju\nJugoslovena je \u017eivot po sopstvenom izboru najva\u017eniji cilj, zna\u010dajniji od mesta\nna dru\u0161tvenoj lestvici ili debljine konta u banci. Zna\u010di li to da smo\nneambiciozna nacija u kojoj ciljevi pojedinca ne prelaze granicu njegovog\nku\u0107nog praga, ili smo jo\u0161 zdravi, jo\u0161 nismo neurotizovani ludim sprintom za\ndru\u0161tvenim uspehom, novcem, mo\u0107i – ili je ne\u0161to tre\u0107e posredi? <\/p>\n\n\n\n

Da li je mo\u017eda re\u010d o desetinama godina posleratnog \u017eivota u\nkome smo prolazili u kontinuitetu kroz o\u0161trije i bla\u017ee restrikcije,\nograni\u010denja, koja je svakom pojedincu dru\u0161tvo nametalo, i tako onemogu\u0107avalo\n\u017eivot po sopstvenom izboru, pa nam se zato on \u010dini najve\u0107im idealom?<\/p>\n\n\n\n

Poslijeratni entuzijazam<\/h3>\n\n\n\n

Po\u010delo je posleratnom izgradnjom zemlje, udarni\u010dki, sa\nentuzijazmom da se iz pepela izgradi novo. Bilo je tako u celoj ratom\nrazru\u0161enoj Evropi. Kod nas je sve to bilo u izvesnoj meri i poletnije, jer se\nstvaralo i novo dru\u0161tvo, a ne samo nove zgrade. <\/p>\n\n\n\n

Hiljade prekovremenih \u010dasova rada, cigla iz ruke u ruku, sve\npra\u0107eno pesmom, ruke krvave od \u017euljeva i osmeh na usnama. Nesretna faza\nsocrealizma u umetnosti ostavila nam je kao dokaz da je sve to ba\u0161 tako bilo –\nvelika ulja, slike ogromnih formata sa upravo ovakvim prizorima. <\/p>\n\n\n\n

Jedan dan grah, drugi krumpir<\/h3>\n\n\n\n

U\u010desnici tih velikih akcija danas sa nostalgijom pri\u010daju o\nonim danima kada se sa zanosom radilo, kada niko nije mislio na sebe, svoje\n\u017eelje, kada su svi bili puni nade i vere i spremni na \u017ertve zarad svetle\nbudu\u0107nosti i generacija koje dolaze. Nije bilo va\u017eno \u0161to svi nose sivu, braon\nili teget boju, \u0161to jedu naizmeni\u010dno pasulj i krompir, stanuju u zajedni\u010dkim\nstanovima, a za Pariz ili Rim znaju samo iz ud\u017ebenika geografije.<\/p>\n\n\n\n

Posle je do\u0161la 1948 godina, veliki razlaz i potreba da se\nizgradi jaka i potpuno samostalna jugoslovenska industrija, koja je bila\ngarancija da niko spolja ne\u0107e mo\u0107i da nam name\u0107e, kroz ekonomiju, svoje\npoliti\u010dke uslove. <\/p>\n\n\n\n

Devastirano selo i poljoprivreda<\/h3>\n\n\n\n

To je moralo da donese nova ograni\u010denja. Te\u0161ka industrija,\nveliki objekti, odgodili su i komotniji \u017eivot i proizvodnju robe za \u0161iroku\npotro\u0161nju. Iz sela u grad stigla je velika armija seljaka, napu\u0161taju\u0107i plodne\nnjive u ime formule: industrijalizacija + elektrifikacija = socijalizam. <\/p>\n\n\n\n

Tek formirani, mladi poljoprivredni kombinati, bez ikakvog\niskustva, nisu uspeli da popune onu prazninu koja je nastala odlaskom seljaka\nsa sela. Po\u010dele su nevolje sa hranom, po\u010deo je uvoz p\u0161enice i jo\u0161 nekih,\nnajva\u017enijih poljoprivrednih proizvoda.<\/p>\n\n\n\n

Optimizam ja\u010di od siroma\u0161tva<\/h3>\n\n\n\n

Pedesete godine i dalje su bile za Jugoslovene godine \u017eivota\nna ivici egzistencije. Nema\u0161tinu je nadokna\u0111ivalo zadovoljstvo \u0161to je zemlja\nnezavisna, slobodna, \u0161to u\u017eiva ogroman me\u0111unarodni ugled, i \u0161to se kroz\nradni\u010dko samoupravljanje, koje je jo\u0161 bilo u povoju, nazire ta svetla budu\u0107nost\nu kojoj \u0107e radnici sami odlu\u010divati o rezultatima svog rada, odnosno, prevedeno\nna jezik dana\u0161njih istra\u017eiva\u010da CEME, \u0161to \u0107e mo\u0107i da \u017eive po vlastitom izboru.<\/p>\n\n\n\n

S kobasicom u Trst<\/h3>\n\n\n\n

Kraj pedesetih godina ozna\u010dio je novu fazu, prvo lagodnije\nopu\u0161tanje. U Kragujevcu je sklopljen prvi “fi\u0107a”. Oni sretnici koji\nsu mogli da ga kupe, odmah su ga digli na pijedestal. Koliko je samo\nprotutnjalo ulicama tih skromnih vozila, ukra\u0161enih pravim pravcatim zavesama na\nzadnjim prozorima, ili brojnim jastu\u010di\u0107ima na sedi\u0161tima. Sirotinjska \u017eelja za\nudobno\u0161\u0107u, intimno\u0161\u0107u, toplinom, mada na ki\u010du iznikla, bila je jedan od prvih\nustuka kolektivnog duha pred personalizacijom.<\/p>\n\n\n\n

Nekako istovremeno, po\u010deo je i prvi \u0161oping u Trstu. U\nItaliji je, prema propisima, moralo da se ostane tri dana, kako bi sve li\u010dilo\nna turizam a ne na \u0161verc, a svet se dovijao da nadoknadi te tro\u0161kove tako \u0161to\nje, navodno za svoje potrebe u Trst nosio kranjske kobasice, buter, cigarete i\nsli\u010dno. <\/p>\n\n\n\n

I sve to kao alvu prodavao na ulicama ili u radnjama. Nije\nmoralo ni da se nudi. Tr\u0161\u0107ani, pritisnuti jo\u0161 posledicama rata, oskudicom hrane\ni niskim zaradama, sami su prilazili na\u0161im “turistima” i nudili\nnekoliko puta ve\u0107u cenu od doma\u0107e. <\/p>\n\n\n\n

Rast u \u0161ezdesetima<\/h3>\n\n\n\n

Tek, na\u0161e ulice po\u010dele su i da se \u0161arene. Nestajale su siva,\nsme\u0111a i tamnoplava boja, a mediteranski, susedski uticaj na na\u0161u modu nije se\nzaustavio samo na ulicama velikih gradova, podlegla mu je i doma\u0107a tekstilna\nindustrija, kojoj je ipak trebalo jo\u0161 nekoliko godina da se preorijenti\u0161e na\nfiniju, odnosno modnu proizvodnju.<\/p>\n\n\n\n

U posleratnoj istoriji Jugoslavije, taj period ranih\n\u0161ezdesetih godina, pa sve do kraja pro\u0161le decenije, predstavlja fazu u kojoj je\nbilo najmanje ograni\u010denja za standard, fazu u kojoj, iako je ponekad bilo\nrestrikcija, niti su bile suvi\u0161e bolne niti su dugo trajale. <\/p>\n\n\n\n

Neuspjela gospodarska reforma i egzodus radnika<\/h3>\n\n\n\n

Bilo je to vreme kada se relativno lako mogao re\u0161iti problem\nstana, jer se mnogo gradilo. Bilo je to vreme kada je posle neuspele privredne\nreforme, nekoliko stotina hiljada Jugoslovena napustilo domovinu i ubrzo po\u010delo\nda \u0161alje devizne doznake u zemlju; bilo je kona\u010dno to i vreme gotovo besplatnog\nstanovanja i energije i vrlo jeftine hrane.<\/p>\n\n\n\n

I dalje su to bile godine intenzivnog razvoja, pa je posao\nmogao da na\u0111e i onaj bez ikakvih i onaj sa najvi\u0161im kvalifikacijama. Samousluge\nu velikim gradovima li\u010dile su na samousluge u Evropi, sa obiljem specijaliteta.\nUlice su zakr\u010dili automobili doma\u0107e i strane proizvodnje, nicale su vikendice,\nu selima su se ru\u0161ile stare i zidale nove ku\u0107e, po ugledu na gradske.<\/p>\n\n\n\n

Od \u0161oka do \u0161oka<\/h3>\n\n\n\n

O tom periodu, o tih petnaestak godina komotnijeg \u017eivota,\ndanas govorimo kao o vremenu blagostanja, pa \u010dak i luksuznog \u017eivota. <\/p>\n\n\n\n

Ali \u0161ta je to uop\u0161te blagostanje, \u0161ta je luksuz? Koliko nam\nje preda\u0161nje siroma\u0161tvo pomerilo dioptriju? Da li u drugoj polovini dvedesetog\nveka, u kojoj se \u010dovek spustio na Mesec, predstavlja luksuz pojesti ponekad\ntele\u0107u \u0161niclu, popiti gutljaj francuskog konjaka, ili kupiti “nestle”\n\u010dokoladu? <\/p>\n\n\n\n

Da li je luksuz stan od 80 kvadrata ili automobil? Pojam je\nrelativan. U nekim zemljama je luksuz \u0161aka pirin\u010da ili bicikl, a u nekim se\nluksuzom smatra posedovanje privatnog aviona ili brilijantskog prstena od pet\nkarata. Da li smo bili skloni da taj period nazovemo tako krupnom re\u010di “blagostanje”\nzato \u0161to je postojala ideolo\u0161ka predrasuda da su socijalizmu svojstveni\nsiroma\u0161tvo, skromnost, odricanje, potiskivanje li\u010dnih u ime op\u0161tih interesa?<\/p>\n\n\n\n

Trije\u017enjenje u osamdesetima<\/h3>\n\n\n\n

Poslednjih pet godina je vreme u kojem se jugoslovensko\ndru\u0161tvo ubrzano opra\u0161talo od mnogih svojih predrasuda. Mnoge stvari i odnosi su\nsada jasniji, razumljiviji. Duboka kriza pomogla je tom osve\u0161\u0107ivanju, koje je\nza ve\u0107i deo nacije veoma bolno.<\/p>\n\n\n\n

\u017divot sa restrikcijama, \u017eivot pun ograni\u010denja je neminovnost koja te\u0161ko poga\u0111a, jer niko nije o\u010dekivao da \u0107e posle 40 godina posle ho-ruk vremena, postati lutrija stan, posao, kupovina automobila, ili \u010dak televizora. Niko nije o\u010dekivao da \u0107e Jugoslavija po brojnim pokazateljima biti na pretposlednjem mestu u Evropi, samo ispred Albanije, bilo da je re\u010d o potro\u0161nji mesa, energije, dezodoransa ili telefonskih impulsa.<\/p>\n\n\n\n

\u010cesto se ka\u017ee: svi smo krivi, tro\u0161ili smo nezara\u0111eno,\nzadu\u017eivali se preko mere, \u017eiveli u stilu “ba\u0161 me briga”, i zato sada\nne mo\u017eemo da \u017eivimo po vlastitom izboru, moramo da prihvatimo \u017eivot sa\nograni\u010denjima, da priznamo kolektivnu krivicu. <\/p>\n\n\n\n

“Svet” je zamolio ekonomistu, sociologa i\npsihijatra da nam ka\u017eu kakvo je njihovo mi\u0161ljenje o tome.<\/p>\n\n\n\n

Profesor doktor Kosta Mihajlovi\u0107: <\/h3>\n\n\n\n

Restrikcije su uvek neprijatne. Nema ni\u010deg te\u017eeg od\nsni\u017eavanja standarda. Ali ne sme se ni izletati mimo mogu\u0107nosti. A nama se upravo\nto desilo. Na\u0161e restrikcije su proiza\u0161le iz pogre\u0161nog razvoja, pogre\u0161nih\nsistemskih re\u0161enja i pogre\u0161ne ekonomske politike. U odre\u0111enom periodu bilo je\nvrlo privla\u010dno tretirati li\u010dnu potro\u0161nju kao pokreta\u010da razvoja. Tako smo\npodizali standard bez pokri\u0107a. A bili smo svesni da nam li\u010dni dohoci rastu br\u017ee\nod produktivnosti, br\u017ee od efikasnosti investiranja.<\/p>\n\n\n\n

Uzmite samo primer sa naftom. Kada je u svetu nastupio prvi\n\u0161ok od prvog skoka cena, svi su spustili durbin, smanjili investicije, po\u010deli\nda \u0161tede, a mi smo i dalje bezbri\u017eno investirali. <\/p>\n\n\n\n

Drugi naftni \u0161ok je odveo Evropu pravo u recesiju, a mi smo\nse i dalje zadu\u017eivali u inostranstvu, jer je potro\u0161a\u010dka filozofija bila toliko\nsna\u017ena da se nije vodilo ra\u010duna o tome \u0161ta smo zaradili. Bilo je veoma nepromi\u0161ljeno\ndozvoliti da rastu li\u010dni dohoci kad opada ukupna produktivnost i zato je moralo\ndo\u0107i do sloma i dominacije restrikcija.<\/p>\n\n\n\n

Mi smo vrlo hibridno dru\u0161tvo. Li\u010dni dohodak je jedini izvor\negzistencije samo za mali broj zaposlenih i penzionere. Ostali imaju prihode od\nkamata, doznaka, dopunskog rada u slobodnom vremenu, zemlje u selu i, kona\u010dno,\nod kra\u0111e i kriminala. <\/p>\n\n\n\n

Ljuti me \u0161to se mi stalno nekome socijalno udvaramo. Bavimo\nse socijalnom demagogijom. Dru\u0161tveni odnosi bi morali da budu \u010disti, da va\u017ei\npravilo: “koliko ste zaradili toliko dobijate”.  Koliko radimo imamo fantasti\u010dan \u017eivot. Najgore\nje \u0161to nije bitno kako radi\u0161 nego gde radi\u0161. <\/p>\n\n\n\n

Zato pitam: o \u010dijem mi to li\u010dnom dohotku govorimo u ovako\nhaoti\u010dnoj situaciji? Ako nekvalifikovani radnik mo\u017ee da zaradi vi\u0161e od\nin\u017eenjera konstruktora, onda su vrednosti pomerene.<\/p>\n\n\n\n

Neophodno je da privreda dobije samostalnost, da se oslobodi\ntutorstva politike. Sada su joj mogu\u0107nosti za inicijativu male. Nema rizika ni\nza kolektiv ni za direktora, direktori dobijaju naloge preko telefona. Pona\u0161aju\nse kao pili\u0107i koji jedva \u010dekaju da se zavuku pod koko\u0161ku, pod dru\u0161tveno ili\npoliti\u010dko tutorstvo. <\/p>\n\n\n\n

I ta sila propisa i zakona koji imaju ograni\u010davaju\u0107i\nkarakter! Stvorili smo, na \u017ealost, sistem koji je ubio inicijativu i\nkoordinaciju. Zato nema racionalizacije, nema i\u0161\u010dekivanja novih ideja. Naprotiv\n– samo zid ravnodu\u0161nosti i \u0107utanja. Administriranje i ograni\u010denja su smrt za\nmotivaciju, za iskorak prema promenama.<\/p>\n\n\n\n

Dr Vesna Pe\u0161i\u0107, sociolog:<\/h3>\n\n\n\n

Restrikcije o kojima govorite bez sumnje najvi\u0161e poga\u0111aju\nni\u017ee dru\u0161tvene slojeve i to u pogledu zadovoljavanja elementarnih potreba. No,\nne bi trebalo zaboraviti jednu drugu kulturolo\u0161ku stranu, bitnu za\ncivilizacijski razvoj pojedinca i dru\u0161tva. <\/p>\n\n\n\n

Ako prihvatimo postojanje izvesne hijerarhije \u010dovekovih\npotreba, onda nije neva\u017eno \u0161to ljudi prvo “zakidaju” na kulturnim\npotrebama, dru\u017eenju i drugim oblicima dru\u0161tvenosti, koji odgovaraju urbanom\nprostoru i na\u010dinu \u017eivota.<\/p>\n\n\n\n

Tako se na op\u0161tiji na\u010din vra\u0107amo jednoj negativnoj i\nstarijoj crti na\u0161e kulture – pre\u017eivljavanju, to jest sku\u010denom \u017eivotu. Ova stara\norijentacija osna\u017euje se ideologijom sudbinske katastrofe koju sada \u010desto\npropagiraju re\u010di kao \u0161to su “imali smo i ve\u0107ih te\u0161ko\u0107a, pa smo\npre\u017eiveli”.<\/p>\n\n\n\n

Ova ideologija na delu, obnavlja predstave o \u017eivotu bez\nkontinuiteta, stabilnosti, realnih o\u010dekivanja i progresa u zadovoljavanju\npotreba i dru\u0161tvenog napredovanja. <\/p>\n\n\n\n

Ne samo \u0161to ona proizvodi sudbinsko shvatanje \u017eivota kao\n“pre\u017eivljavanja”, koje nam se na svakom mestu stavlja do znanja\njednom odre\u0111enom grubo\u0161\u0107u i zamiranjem i poslednjih tragova velegradske\natmosfere, nego osna\u017euje i svoje drugo lice, plja\u010dka\u0161ku psihologiju: kada ide\ndobro i kome ide dobro, to je prilika za plja\u010dku, jer ve\u0107 sutra mo\u017eda ne\u0107e biti\ntakve prilike. <\/p>\n\n\n\n

Ova klackalica plja\u010dke i pre\u017eivljavanja pogubna je za\nkulturni razvoj \u010doveka i gra\u0111anina i iznova nas udaljuje od civilizovanog sveta\ni \u017eivota. Ako je \u017eivot samo pusta improvizacija i ako svi sve la\u017eno predstavljaju,\nne mo\u017eemo ni bez velikih improvizatora.<\/p>\n\n\n\n

Primarijus dr Vladimir Desimirovi\u0107, psihijatar: <\/h3>\n\n\n\n

Sve restrikcije su uskra\u0107ivanje osnovnih \u010dovekovih potreba.\nPosledice su te\u0161ke po li\u010dnost ako se to de\u0161ava sistematski. \u010covek se tada ose\u0107a\nbespomo\u0107an da sam ne\u0161to preduzme.<\/p>\n\n\n\n

Nije sporno da je posledica ustezanja odnosno frustracije,\npove\u0107ano ose\u0107anje nesigurnosti i ugro\u017eenosti. To je sve sa jedne strane pra\u0107eno\nose\u0107anjem straha a s druge strane agresijom, \u017eeljom da se napadne uzrok\nosuje\u0107enja. Ali se uglavnom agresiji ne pristupa, jer napad je uvek rizik\npra\u0107en ose\u0107anjem krivice i strahom od odmazde.<\/p>\n\n\n\n

Isto je i u dru\u0161tvenoj situaciji. \u010covek koji je obuzet\nstrahom, a stari Latini su govorili da je neljudski \u017eiveti u strahu, gubi\nhrabrost, a samim tim i spontanost. To opet ukida stanje oslobo\u0111enosti za\nstvarala\u0161tvo i izaziva otu\u0111enost. Tada strada i ma\u0161ta, a \u010dim nje nema nema ni\nre\u0161enja za izlazak iz krize. \u010covek ose\u0107a da nije svoj, gubi \u017eivotnu radost. <\/p>\n\n\n\n

Ta me\u0161avina straha i agresije pove\u0107ava socijalnu napetost. Restriktivne mere, ako dugo traju, mogu da menjaju \u010doveka kao li\u010dnost u celini.<\/p>\n\n\n\n

Posledice duge krize su nepovoljne, jer uni\u0161tavaju\nmotivaciju za rad. Zapostavlja se, osim toga, \u010duvaran odnos. Kad imamo\nsocijalnu nesigurnost svi su rasipnici, jer se boje da \u0107e sutra biti jo\u0161 gore.\nUzmite samo ovo sa benzinom. Skup je, ali svi i dalje voze kola, jer mo\u017eda\nnikada vi\u0161e ne\u0107e to mo\u0107i da rade.<\/p>\n\n\n\n

Ve\u0107ina stanovni\u0161tva ne ose\u0107a sopstvenu krivicu za stanje u\nkome smo se na\u0161li. Zato tvrdnje da smo svi mi krivi za krizu pove\u0107avaju stepen\nbesa, zidaju agresiju, jer svi nisu mogli da donose odluke koje su nas uvalile\nu nevolju. To je isto kao kad bi napali putnike na brodu da su krivi \u0161to je\ndo\u0161lo do brodoloma.  Zna se da se prvo za\ngu\u0161u hvataju mornari, odnosno oni koji upravljaju brodom, a ne putnici.<\/p>\n\n\n\n

Dru\u0161tvo koje se ne mijenja, osu\u0111eno je na propast<\/h3>\n\n\n\n

Sli\u010dno na\u0161im sagovornicima koji su sa svog stru\u010dnog aspekta\ngovorili o na\u0161oj krizi, i negativnom dejstvu restrikcija na motivaciju bilo u\nprivredi bilo na svaku pojedina\u010dnu li\u010dnost, i mnogi svetski eksperti za razvoj\nsmatraju da defanzivna politika, ili prevelika ograni\u010denja ne daju mogu\u0107nost za\nprevazila\u017eenje kriznih situacija. <\/p>\n\n\n\n

Smanjuje se na taj na\u010din i dru\u0161tvena i li\u010dna energija, posao\nse otaljava, \u017eivot se pretvara u tavorenje iz kojeg se te\u0161ko i retko pojavljuju\nnove sve\u017ee ideje, kreativna re\u0161enja koja bi mogla da od\u0161krinu vrata za izlazak\niz stanja umrtvljenosti. Status quo postaje va\u017ee\u0107a filozofija, a dru\u0161tvo koje\nse ne menja, poznata je istina, osu\u0111eno je na propast.<\/p>\n\n\n\n

Kreatorima na\u0161e ekonomske politike ova je istina svakako poznata, pa treba verovati da \u0107e posle prvih letnjih promena koje smo imali, i koje su se svodile na mere ograni\u010davaju\u0107eg, odnosno restriktivnog karaktera, uslediti, kako je i obe\u0107ano, i one druge koje \u0107e dozvoliti slobodniji, kreativniji razmah dru\u0161tvenih i ekonomskih odnosa u zemlji  (Milica Lu\u010di\u0107-\u010cavi\u0107 \/ Politikin Svet, 1986. \/ Yugopapir<\/a><\/em>)<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Nitko nije o\u010dekivao da \u0107e Jugoslavija po brojnim pokazateljima biti na pretposljednjem mjestu u Europi, samo ispred Albanije, bilo da je rije\u010d o potro\u0161nji mesa, energije, dezodoransa ili telefonskih impulsa.<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":27651,"comment_status":"closed","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[2],"tags":[30,188,328],"class_list":["post-27647","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-mozaik","tag-gospodarstvo","tag-jugoslavija","tag-retro"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.mojevrijeme.hr\/magazin\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/27647","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.mojevrijeme.hr\/magazin\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.mojevrijeme.hr\/magazin\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.mojevrijeme.hr\/magazin\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.mojevrijeme.hr\/magazin\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=27647"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.mojevrijeme.hr\/magazin\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/27647\/revisions"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.mojevrijeme.hr\/magazin\/wp-json\/wp\/v2\/media\/27651"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.mojevrijeme.hr\/magazin\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=27647"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.mojevrijeme.hr\/magazin\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=27647"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.mojevrijeme.hr\/magazin\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=27647"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}