Vi\u0161e se na\u0161ih \u010ditatelja u razgovorima ili pismima osvrnulo na \u010dinjenicu da s mirovinom pokrivaju samo struju, vodu i grijanje, a za kruh, ako ostane. Mnogi na pitanje o tome za\u0161to im ne mogu pomo\u0107i djeca, odgovaraju poput na\u0161e \u010ditateljice Marije: “Znam ja da zakon nala\u017ee da su djeca du\u017ena pomo\u0107i roditeljima. A ja vas pitam kako u dana\u0161nje vrijeme djeca mogu pomo\u0107i svojim roditeljima, ako ni oni nemaju ili dugo nisu bili zaposleni u ovoj truloj dr\u017eavi u kojoj je totalni raspad sistema. To nikoga nije briga, svi se samo ogra\u0111uju i brigo moja prije\u0111i na drugoga.”<\/p>\n\n\n\n
O tom smo problemu poveli razgovor i s gospo\u0111om Franjom, koja ka\u017ee: “Mojoj borbi nema kraja, koga jednom zarobi siroma\u0161tvo taj se vi\u0161e ne i\u0161\u010dupa. Imam sada 77 godina, moja je mirovina 280 eura. Udovica sam, i trebala bih re\u0107i Bogu hvala \u0161to sam sa suprugom sazidala ku\u0107u prije nego \u0161to je umro, ali meni je danas ova ku\u0107a uteg. Prevelika je za samca i pojede me i oku\u0107nica s kojom ima posla, i financijski odr\u017eavanje i re\u017eije.”<\/p>\n\n\n\n
Kad se nekome po\u017eali, pri\u010da dalje gospo\u0111a Franja, ili joj dobace neka jede \u0161to si posadi, ili neka joj pomognu k\u0107i i sin. “Doma\u0107e \u0107u jesti dok \u0107u mo\u0107i raditi na zemlji, ide snaga polako svome kraju. Na k\u0107i ne\u0107u mo\u0107i ra\u010dunati – nikad. Ta nema ni za sebe i za dijete, mu\u017e joj je jad koji malo radi, malo ne radi. Kad radi, kupi mobitel i opet ona skuplja za hranu. Prozvala sam ga jednom, da se moraju situirati i srediti malo, od tada k meni vi\u0161e ne dolazi. Bolje da sam \u0161utjela, jer k\u0107i ne vozi, a \u017eive daleko u gradu, pa ih rijetko vi\u0111am”, pri\u010da nam.<\/p>