Duga

Jugoslavenski tisak: Katolička crkva nam prevodi mlade žedne preko vode

Autor: • 02. 04. 2018. • Kolaž, Mozaik649 • Verzija za ispis Verzija za ispis

„U Makedonskoj ulici, u Beogradu, na prostoru od tek stotinjak metara, nalazi se pet-šest važnih društvenih i kulturnih zdanja: Skupština općine Stari Grad, Radio Beograd, Politika, Institut za međunarodnu politiku, Dom omladine Beograda, Gradska Konferencija SSO Beograda i, – u ovom društvu, preko puta samog Doma omladine – katolička crkva Svetog Petra.“

Ovim riječima počinje tekst objavljen u beogradskom časopisu Duga iz 1976. godine. Prilog „Što li bi papa rekao“ iz kojeg je vidljiv odnos države prema Katoličkoj crkvi prenosimo u cijelosti.



U ovoj crkvi, pojedinih večeri, življe je nego preko puta, u Domu omladine. Okuplja se tu društvo, mahom dvadesetogodišnjaci. Igra se tu stoni tenis, sluša muzika, razgovara bogougodno, u dvoje, u troje, u više i uvek je tu jedan od dva sveštenika crkve. Među mladima koji tu dolaze ima i vernika, ali i nevernika radoznalih da vide, da čuju.

Kada „oca Zvonka“ upitate o čemu sve priča sa tim mladim dušama, odgovoriće neodređeno, očigledno, sa jasnim ciljem, da se pokaže kako omladina danas ne nalazi odgovore na mnoga pitanja, pa se zato obraća i njemu, odnosno crkvi.

Seksualno iskustvo oca Zvonka

A u Domu omladine, preko puta jednom nedeljno radi i omladinsko savetovalište. Mladima je pružena mogućnost da u razgovoru sa psiholozima pronađu rešenja za probleme koje svakako imaju. Pa ipak,  kod oca Zvonka – pune ruke posla. Čime to onda ova katolička crkva, sve više privlači mlade k sebi?

Mladi od sveštenika traže savete o mnogo čemu, čak i o seksualnim problemima. I naravno, dobijaju ih. Što katolički sveštenici, nikakvih seksualnih iskustava nemaju (da li?) i nije važno.

Na pitanje: seks pre braka – „da“, ili „ne“ – otac Zvonko daje ovakav odgovor: „Ako imate bure vina, spremljenog za goste, pa nakrenete, malo danas, malo sutra, malo prekosutra. Kada odu gosti, možda i nećete imati čime da ih poslužite.“

Seks i vino. Kakva slikovita paralela! Da je danas živ Boccaccio, šta li bi on na ovo rekao? Da li bi Voltaire opet uzviknuo: „Uništite bestidnicu!“ Ne znamo samo da li otac Zvonko u svom seksi savetu, možda bevandu preporučuje kao kompromisno rešenje. Ipak, oni kojima je ovaj savet namenjen, nisu baš tako naivni. Proverili smo to.

„Ma idi bre! Ja, ako pomalo i verujem u boga, moja ženska još više veruje u mene. Pa zar da je razočaram tamo gde je valjda najvažnije?“ Tako kaže jedan brkati momak, Rade, koga među ostalima zatekosmo u crkvi Svetog Petra.

Jedan ni toliko nije hteo da kaže da ga posle društvo u razredu ne zeza. Dolazi u crkvu, jer stvarno veruje u boga, ali ne nalazi reči da objasni šta zapravo za njega to znači. Jednostavno, veruje.

A šta kaže jedan od nevernika, Bojan recimo, učenik ekonomske škole? Prekinut u partiji stonog tenisa, kaže: „Ne, ne verujem u boga. A dolazim ovde zbog stonog tenisa. Tu mi je celo društvo. Ima i muzike. Ali, najviše dolazim zbog stonog tenisa.“ Pa zar je ovo jedino mesto u Beogradu gde se može igrati stoni tenis? „Da je jedino, nije. Ali da je besplatno, jeste.“

Kako smo saznali, ima ovde i onih koji svoje veče provode kombinovano. Čašica-dve pića, preko puta u kafani Grmeč, set-dva „pobožnog“ ping-ponga u crkvi. Šta li bi samo papa rekao?

U crkvu dolazi i dosta devojaka. Jedna od njih, reče studira medicinu. Bila je raspoložena da nam objasni pojedine stvari o religiji, ali kad nismo shvatili kako to bog i Darwin mogu zajedno, pali smo na ispitu.

Koliko mladi idu u crkvu?

foto: Pixavbay

Bogu mogu zahvaliti na svemu što sam postigla

„Verujem, srećna sam što verujem, bogu mogu zahvaliti za mnogo što sam postigla. Što sam završila više od pola fakulteta. Napišite slobodno to, a moje ime nije važno. Da, naravno, i moji roditelji dolaze ovde.“

Druga jedna devojka, nevoljno se predstavila kao Mira, nije vernik, ali dolazi zato što je jako uzbuđuje crkvena atmosfera. „Znate, kad se odvojite od sve te buke, od tog saobraćaja, onda vam mise deluju jako smirujuće. A tek zvuk orgulja! Pa nije li to zaista božanstveno?“objašnjavala nam je sa puno poze ova devojka, učenica jedne beogradske gimnazije.

Dragan Petrović, tehničar, mladić je kakav se svakodnevno sreće na ulici. Od većine svojih vršnjaka razlikuje se po tome što veruje u boga. Za njega to konkretno znači „poštovanje nečega iznad sebe“. On dolazi u crkvu zbog toga, ali i zbog društva. Zbog stonog tenisa, zbog svoje devojke koju je tu i upoznao.

Zoran Nikolić jedan od najmlađih koje smo ovde zatekli, učenik osnovne škole, vrlo zanimljivo objašnjava svoje prisustvo u crkvi: „Još dok sam išao u školu, baka me dovodila u crkvu i učila me da se klanjam Devi Mariji. I ona mi je nekako prenela tu ljubav za boga. I tako vam je i sa još nekim mojim drugovima. A ja ustvari i ne znam šta sam.“

Upoznali smo tokom razgovora jednog mladog lekara. Radi, naravno, u svetovnoj bolnici. Pristao je da razgovaramo, ali bez spominjanja imena i uz napomenu da se ne ubeđujemo ima li ili nema. Stekli smo utisak da je ovaj mladi doktor na izvestan način „siva eminencija“ za gotovo sve one koji su nam se izjasnili kao vernici. Obraćaju mu se sa poštovanjem. On tvrdi da veruje kako i mnogi koji kažu da nisu vernici to uistinu jesu.

On to ovako objašnjava: „Ima puno mladih koji dolaze kriomice na venčanje. Ako baš hoćete, ima među njima i članova partije. A znate zašto? Zato što će vam u opštini matičar na venčanju prvo početi čitanje zakona o obavezama, dužnostima, o jednoj kako da kažem, ne baš prijatnoj strani zajedničkog života. A zar tako treba da izgleda najlepši dan u životu onih koji počinju zajednički da žive. A ovde ih umesto svega toga očekuje muzika sa orgulja, cveće sa svodova, pa zar nije to lepše?“

Sve u svemu, mladi koji se okupljaju u crkvi uslovno se mogu svrstati u dve kategorije. Jedni veruju i religioznost su najčešće nasledili u porodici. I danas nije retkost da stariji vernici svoje potomke dovode sa sobom u crkvu. Religioznost, dakle po sistemu sa kolena na koleno. Drugi, njih ima daleko više, ne veruju u boga, a u crkvu dolaze, zbog svega što im crkva nudi.

Može, dakle, neko da veruje ili ne veruje. Ali, okupljati mlade za druge ciljeve od verskih, da li je to po zakonu? Sem toga, još jedan podatak upućuje na razmišljanje. Jugoslavija je druga zemlja u svetu (ispred nas su samo Poljaci) po broju mladih polaznika verskih škola.

Crkva je protiv komercijalizacije zabave. Ona nudi sve besplatno. Disko klubove u crkvama, učenja vožnje, sportska igrališta, muziku, knjige – različite sadržaje za slobodno vreme.

Ne treba biti veći katolik od pape, pa shvatiti da stolovi za stoni tenis u katoličkoj crkvi Svetog Petra, nisu tu samo sporta radi, da sportski tereni u crkvenim portama ne postoje samo zbog one drevne – mens sana in corpores sano – da vozila što ih crkva stavlja mladima na uslugu nisu kupljena da bi se mladi vozali.

Ne treba mnogo mudrovati da bi se shvatilo, koga to crkva pomenutim načinom hoće da prevede žednog preko vode.

/autor: Srđan Biljanović / Duga, 1976. / Yugopapir/

Ključne riječi Sve o temi: , ,


Imate komentar?

Dobronamjerni, argumentirani i pristojni komentari nas vesele. Ostale brišemo. To je naš doprinos higijeni javnog prostora i kulturi komuniciranja.

Povezane teme

Comments are closed.