foto: Pixabay

Dobizam – koliko ga zaista ima?

Autor: • 23. 07. 2018. • Kolaž, Mozaik, Nema predaje154 • Verzija za ispis Verzija za ispis

Dobizam je termin koji se koristi za označavanje diskriminacije osoba ili grupa na osnovu njihove dobi. Prijevod je to engleskog termina „ageism“ koji je 1969. skovao liječnik, psihijatar i gerontolog Robert Neil Butler, inače prvi ravnatelj američkog Nacionalnog instituta za starenje. Iako se osobe može diskriminirati i na osnovu njihove mladosti, dobizam se uglavnom povezuje s diskriminacijom starijih osoba.

Ta diskriminacija može biti slučajna ili sistematična, a Butler ju je opisao kao kombinaciju tri povezana elementa: predrasude vezane uz stare osobe, staru dob i sam proces starenja; razni oblici diskriminacije starih osoba u praksi; institucionalna praksa koja podržava diskriminaciju starih. Razgovarali smo s nekoliko pripadnika starije generacije kako bismo doznali koliko su izloženi dobizmu u svakodnevnom životu.



Gordana (72) iz Zagreba

Pa ne mogu reći da sam se baš često sretala s tim. Valjda su ljudi s kojima se družim pretežno pristojni i ne dijele ljude s obzirom na godine. A ako netko i nije pristojan, ja se maknem. S takvim ljudima nemam što tražiti ionako. Dogodi se ponekad neka sitnica, na primjer da ti se netko dosta mlađi ne želi ustati u tramvaju. Mladi danas stalno bulje u te svoje mobitele i ne gledaju što se oko njih događa. A ponekad se i prave da ne primijete kad u tramvaju pored njih stoji netko stariji kome je sigurno teže stajati. Ali ne dam se ja. Kad je u tramvaju gužva, a netko tako sjedi i ne miče se, ja reagiram. Pristojno zamolim da mi ustupi stolicu jer ja ipak imam 72 godine, bole me noge i leđa. I mladi se tad ustanu kad ih lijepo zamoliš, ne mogu reći. A neki se dignu i sami. Ma sve vam to dolazi od kuće. Nekoga su roditelji naučili da bude pristojan a nekoga nisu.

Prvomajski prosvjed 2018.

foto: Sandro Bura

Vjekoslav (82) iz Zagreba

U svakodnevnom životu se nisam baš puno susretao s dobizmom. To je valjda zato što se najviše družim sa  starijima, ovakvima kao ja (smijeh). Ali zna me zasmetati na internetu. Ja jako volim internet i Facebook, pogotovo. Mislim da se dosta dobro snalazim, a ono što ne znam, pokažu mi kćeri. No smeta me što sve te neke upute nisu prilagođene starijima, a to je nepravedno jer starijih na internetu ima jako puno. Sve je prilagopđeno mlađima koji brzo pohvataju sve novotarije, a nama starijima ipak treba malo duže. I tu nastane problem. Ako imam problema s internetom ili mi treba neka pomoć ili informacija i nazovem svog teleoperatera i oni to sve tako na brzinu i bez volje „izbiflaju“ da nema šanse da se tu čovjek snađe. Oni bi trebali biti svjesni da ima jako puno njihovih korisnika koji su stariji i nisu toliko vješti s tehnologijom.

Na internetu najviše volim gledati o drugim gradovima i zemljama, zanima me politika i priroda. Ponekad komentiram nešto na internetu ili Facebooku i tu mi se znalo dogoditi da mi netko odgovori prilično bezobrazno samo zato što sam stariji. To niako nije u redu. Osim toga nemam nekih drugih problema.

Nada (75) iz Zagreba

Ja sam vam vrlo aktivna. U penziji sam već dosta dugo, no ponekad mi se čini da sad imam više posla nego dok sam radila. Putujem, dosta izlazim s prijateljicama i dva puta tjedno idem na vježbanje. Volim se srediti i uvijek imam frizuru, malo šminke i sređene nokte. Ja se sama sa sobom osjećam jako dobro. No nekoliko puta sam od dosta mlađih ljudi čula kako me komentiraju: „Što se ova stara toliko ‘larfa’, zašto se toliko šminka, pa što ona pokušava izgledati kao neka curica, pa kakve su to hlače, kakve cipele…“ To mi je grozno. Pa što bi se ljudi nakon određenih godina trebali prestati sređivati i izlaziti iz kuće? Zar postoji neki propis koji kaže da nakon sedamdesete više ne smiješ mazati nokte? Smiješno! Ali ne dira me to jako jer i oni će jednom doći u moje godine. Zapravo, doći će u moje godine ako budu imali sreće.

Zagreb, Maksimir (foto: Sandro Bura)

Vlasta (77) iz Zadra

Ja sam vam udovica već više od 15 godina. Muž je imao moždani udar i dvije sam ga godine njegovala. Kad je on umro, preselila sam u dom umirovljenika. Tako mi je bilo lakše i nisam više željela biti sama. Tamo sam upoznala jednog divnog gospodina, također udovca. Vlado mu je ime. Počeli smo se družiti i što da vam kažem – rodila se ljubav. Zavoljeli smo se jer smo imali slične životne priče, volimo slične stvari i lijepo nam je zajedno. Nisam očekivala da će se tako nešto dogoditi. Mislila sam da je to nemoguće. Ali vidite, dok je čovjek živ, sve se može dogoditi. No jako me neugodno iznenadilo kakve su ružne komentare ljudi imali. Neki, ne svi. Ali bilo ih je. Znali su reći da što si mi mislimo da smo tinejdžeri, kakvo je to ponašanje, pa zar smo tako brzo zaboravili naše pokojne bračne partnere… Jako me zaboljelo što su i neki meni bliski ljudi iz moje obitelji jako ružno reagirali. Pa zar bi ljubav trebala biti rezervirana samo za mlade? Što se stariji ne smiju zaljubiti? Uostalom, ja sam udovica već 15 godina, a moj Vlado 12. To je jako puno vremena. Zašto bismo bili sami ako nam je skupa bolje? Takvi ružni komentari su me jako razočarali. Čak sam i plakala, ali Vlado mu je tu velika utjeha i kaže mi da se ne obazirem na to. On mi je stvarno velika podrška.

Katica (73) iz Zadra

Ma mladi vam znaju misliti da mi stari ne razumijemo i ne primjećujemo neke stvari. Ali ako si star, pa nisi slijep i glup. Dogodi mi se da me u nekoj trgovini pokušaju preveslati. Misle da ako sam stara, da neću shvatiti. Evo recimo, neki dan sam uzela prašak za rublje koji je bio na akciji. No kad sam došla na blagajnu, zaračunali su mi ga po višoj cijeni. Ja sam se, naravno, pobunila, a blagajnica je bila tako bezobrazna i pokušala me uvjeriti da sam ja nešto krivo vidjela. Nakon što se nisam dala, pozvala je šeficu i još joj jako ružno preko telefona prokomentirala kako ju „neka stara gospođa gnjavi“. No kad je šefica došla, zajedno smo odnijele prašak do police gdje je bio i tamo doista vidjele da su stavili krivu cijenu. Šefica mi se poslije ispričala i stornirali su mi račun. Pa ja imam malu penziju i moram paziti na svaku kunu. Što si oni misle? Eto, takve stvari me smetaju.

Prvomajski prosvjed 2018.

foto: Sandro Bura

Vesna (69) iz Zagreba

Sve ovo što se događa, kako mi živimo, kako država brine odnosno ne brine za nas umirovljenike, sve vam je to jedna velika diskriminacija. Ja imam penziju 2000 kuna. Pa tko od toga može živjeti, pitam ja vas? Kad platim račune, ostane mi niti 1000 kuna za hranu. Ne pamtim kad sam zadnji put kupila nešto za obući, kad sam si nešto priuštila. Da nema moje djece, stvarno ne znam kako bih. A ja sam odradila 35 godina i 35 godina davala ovom društvu, a sad jedna spajam kraj s krajem i moram brojati svaki zalogaj. Evo, recite, zar to nije diskriminacija? Radiš čitav život i ondapod stare dane nemaš dovoljno ni za hranu. Sramota!

Vlado (78) iz Zagreba

Meni se neki dan dogodilo tu na rotoru kod Arene da su mi počeli trubiti jer se nisam uključio dovoljno brzo. Neki tip mi je vikao kroz prozor da šta ja još sa sto godina imam voziti. A ja vozim već pedeset godina i ni jedan sudar nisam imao. Možete si to zamisliti  – pedeset godina na cesti i ja nisam imao ni jedan sudar. A tad na rotoru je dolazio neki auto i nisam htio juriti. Sve ostalp je bilo u redu. Da sam mlađi, siguran sam da nitko ništa ne bi rekao, ali kad su vidjeli da sam stariji odmah je počela drama. To nije u redu.

Ovaj prilog nastao je uz potporu Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija u okviru projekta “Nema predaje”.

Ključne riječi Sve o temi: , ,


Imate komentar?

Povezane teme

Comments are closed.