Prati nas

Mozaik

Brod koji tone

Jugoslavija u osamdesetima: Presušili su stanovi, nema posla, gora je samo Albanija

Nitko nije očekivao da će Jugoslavija po brojnim pokazateljima biti na pretposljednjem mjestu u Europi, samo ispred Albanije, bilo da je riječ o potrošnji mesa, energije, dezodoransa ili telefonskih impulsa.

Objavljeno

|

screenshot: Youtube

“Poslednjih pet godina je predstavljalo period u kojem se jugoslovensko društvo ubrzano opraštalo od mnogih svojih predrasuda. Duboka kriza pomogla je tom osvešćivanju. Život sa ograničenjima postao je neminovan. Niko nije očekivao da će doći vreme u kojem su stan, posao, automobil ili, čak, televizor, postali nedostižni.” Uvodnik je to priloga koji je sada već daleke 1986. godine objavio Politikin Svet. Tekst prenosimo u cijelosti.

Prema istraživanjima zagrebačke CEME, najvećem broju Jugoslovena je život po sopstvenom izboru najvažniji cilj, značajniji od mesta na društvenoj lestvici ili debljine konta u banci. Znači li to da smo neambiciozna nacija u kojoj ciljevi pojedinca ne prelaze granicu njegovog kućnog praga, ili smo još zdravi, još nismo neurotizovani ludim sprintom za društvenim uspehom, novcem, moći – ili je nešto treće posredi?


Da li je možda reč o desetinama godina posleratnog života u kome smo prolazili u kontinuitetu kroz oštrije i blaže restrikcije, ograničenja, koja je svakom pojedincu društvo nametalo, i tako onemogućavalo život po sopstvenom izboru, pa nam se zato on čini najvećim idealom?

Poslijeratni entuzijazam

Počelo je posleratnom izgradnjom zemlje, udarnički, sa entuzijazmom da se iz pepela izgradi novo. Bilo je tako u celoj ratom razrušenoj Evropi. Kod nas je sve to bilo u izvesnoj meri i poletnije, jer se stvaralo i novo društvo, a ne samo nove zgrade.

Hiljade prekovremenih časova rada, cigla iz ruke u ruku, sve praćeno pesmom, ruke krvave od žuljeva i osmeh na usnama. Nesretna faza socrealizma u umetnosti ostavila nam je kao dokaz da je sve to baš tako bilo – velika ulja, slike ogromnih formata sa upravo ovakvim prizorima.

Jedan dan grah, drugi krumpir

Učesnici tih velikih akcija danas sa nostalgijom pričaju o onim danima kada se sa zanosom radilo, kada niko nije mislio na sebe, svoje želje, kada su svi bili puni nade i vere i spremni na žrtve zarad svetle budućnosti i generacija koje dolaze. Nije bilo važno što svi nose sivu, braon ili teget boju, što jedu naizmenično pasulj i krompir, stanuju u zajedničkim stanovima, a za Pariz ili Rim znaju samo iz udžbenika geografije.

Posle je došla 1948 godina, veliki razlaz i potreba da se izgradi jaka i potpuno samostalna jugoslovenska industrija, koja je bila garancija da niko spolja neće moći da nam nameće, kroz ekonomiju, svoje političke uslove.

Devastirano selo i poljoprivreda

To je moralo da donese nova ograničenja. Teška industrija, veliki objekti, odgodili su i komotniji život i proizvodnju robe za široku potrošnju. Iz sela u grad stigla je velika armija seljaka, napuštajući plodne njive u ime formule: industrijalizacija + elektrifikacija = socijalizam.

Tek formirani, mladi poljoprivredni kombinati, bez ikakvog iskustva, nisu uspeli da popune onu prazninu koja je nastala odlaskom seljaka sa sela. Počele su nevolje sa hranom, počeo je uvoz pšenice i još nekih, najvažnijih poljoprivrednih proizvoda.

Optimizam jači od siromaštva

Pedesete godine i dalje su bile za Jugoslovene godine života na ivici egzistencije. Nemaštinu je nadoknađivalo zadovoljstvo što je zemlja nezavisna, slobodna, što uživa ogroman međunarodni ugled, i što se kroz radničko samoupravljanje, koje je još bilo u povoju, nazire ta svetla budućnost u kojoj će radnici sami odlučivati o rezultatima svog rada, odnosno, prevedeno na jezik današnjih istraživača CEME, što će moći da žive po vlastitom izboru.

S kobasicom u Trst

Kraj pedesetih godina označio je novu fazu, prvo lagodnije opuštanje. U Kragujevcu je sklopljen prvi “fića”. Oni sretnici koji su mogli da ga kupe, odmah su ga digli na pijedestal. Koliko je samo protutnjalo ulicama tih skromnih vozila, ukrašenih pravim pravcatim zavesama na zadnjim prozorima, ili brojnim jastučićima na sedištima. Sirotinjska želja za udobnošću, intimnošću, toplinom, mada na kiču iznikla, bila je jedan od prvih ustuka kolektivnog duha pred personalizacijom.

Nekako istovremeno, počeo je i prvi šoping u Trstu. U Italiji je, prema propisima, moralo da se ostane tri dana, kako bi sve ličilo na turizam a ne na šverc, a svet se dovijao da nadoknadi te troškove tako što je, navodno za svoje potrebe u Trst nosio kranjske kobasice, buter, cigarete i slično.

I sve to kao alvu prodavao na ulicama ili u radnjama. Nije moralo ni da se nudi. Tršćani, pritisnuti još posledicama rata, oskudicom hrane i niskim zaradama, sami su prilazili našim “turistima” i nudili nekoliko puta veću cenu od domaće.

Rast u šezdesetima

Tek, naše ulice počele su i da se šarene. Nestajale su siva, smeđa i tamnoplava boja, a mediteranski, susedski uticaj na našu modu nije se zaustavio samo na ulicama velikih gradova, podlegla mu je i domaća tekstilna industrija, kojoj je ipak trebalo još nekoliko godina da se preorijentiše na finiju, odnosno modnu proizvodnju.

U posleratnoj istoriji Jugoslavije, taj period ranih šezdesetih godina, pa sve do kraja prošle decenije, predstavlja fazu u kojoj je bilo najmanje ograničenja za standard, fazu u kojoj, iako je ponekad bilo restrikcija, niti su bile suviše bolne niti su dugo trajale.

Neuspjela gospodarska reforma i egzodus radnika

Bilo je to vreme kada se relativno lako mogao rešiti problem stana, jer se mnogo gradilo. Bilo je to vreme kada je posle neuspele privredne reforme, nekoliko stotina hiljada Jugoslovena napustilo domovinu i ubrzo počelo da šalje devizne doznake u zemlju; bilo je konačno to i vreme gotovo besplatnog stanovanja i energije i vrlo jeftine hrane.

I dalje su to bile godine intenzivnog razvoja, pa je posao mogao da nađe i onaj bez ikakvih i onaj sa najvišim kvalifikacijama. Samousluge u velikim gradovima ličile su na samousluge u Evropi, sa obiljem specijaliteta. Ulice su zakrčili automobili domaće i strane proizvodnje, nicale su vikendice, u selima su se rušile stare i zidale nove kuće, po ugledu na gradske.

Od šoka do šoka

O tom periodu, o tih petnaestak godina komotnijeg života, danas govorimo kao o vremenu blagostanja, pa čak i luksuznog života.

Ali šta je to uopšte blagostanje, šta je luksuz? Koliko nam je predašnje siromaštvo pomerilo dioptriju? Da li u drugoj polovini dvedesetog veka, u kojoj se čovek spustio na Mesec, predstavlja luksuz pojesti ponekad teleću šniclu, popiti gutljaj francuskog konjaka, ili kupiti “nestle” čokoladu?

Da li je luksuz stan od 80 kvadrata ili automobil? Pojam je relativan. U nekim zemljama je luksuz šaka pirinča ili bicikl, a u nekim se luksuzom smatra posedovanje privatnog aviona ili brilijantskog prstena od pet karata. Da li smo bili skloni da taj period nazovemo tako krupnom reči “blagostanje” zato što je postojala ideološka predrasuda da su socijalizmu svojstveni siromaštvo, skromnost, odricanje, potiskivanje ličnih u ime opštih interesa?

Triježnjenje u osamdesetima

Poslednjih pet godina je vreme u kojem se jugoslovensko društvo ubrzano opraštalo od mnogih svojih predrasuda. Mnoge stvari i odnosi su sada jasniji, razumljiviji. Duboka kriza pomogla je tom osvešćivanju, koje je za veći deo nacije veoma bolno.

Život sa restrikcijama, život pun ograničenja je neminovnost koja teško pogađa, jer niko nije očekivao da će posle 40 godina posle ho-ruk vremena, postati lutrija stan, posao, kupovina automobila, ili čak televizora. Niko nije očekivao da će Jugoslavija po brojnim pokazateljima biti na pretposlednjem mestu u Evropi, samo ispred Albanije, bilo da je reč o potrošnji mesa, energije, dezodoransa ili telefonskih impulsa.

Često se kaže: svi smo krivi, trošili smo nezarađeno, zaduživali se preko mere, živeli u stilu “baš me briga”, i zato sada ne možemo da živimo po vlastitom izboru, moramo da prihvatimo život sa ograničenjima, da priznamo kolektivnu krivicu.

“Svet” je zamolio ekonomistu, sociologa i psihijatra da nam kažu kakvo je njihovo mišljenje o tome.

Profesor doktor Kosta Mihajlović:

Restrikcije su uvek neprijatne. Nema ničeg težeg od snižavanja standarda. Ali ne sme se ni izletati mimo mogućnosti. A nama se upravo to desilo. Naše restrikcije su proizašle iz pogrešnog razvoja, pogrešnih sistemskih rešenja i pogrešne ekonomske politike. U određenom periodu bilo je vrlo privlačno tretirati ličnu potrošnju kao pokretača razvoja. Tako smo podizali standard bez pokrića. A bili smo svesni da nam lični dohoci rastu brže od produktivnosti, brže od efikasnosti investiranja.

Uzmite samo primer sa naftom. Kada je u svetu nastupio prvi šok od prvog skoka cena, svi su spustili durbin, smanjili investicije, počeli da štede, a mi smo i dalje bezbrižno investirali.

Drugi naftni šok je odveo Evropu pravo u recesiju, a mi smo se i dalje zaduživali u inostranstvu, jer je potrošačka filozofija bila toliko snažna da se nije vodilo računa o tome šta smo zaradili. Bilo je veoma nepromišljeno dozvoliti da rastu lični dohoci kad opada ukupna produktivnost i zato je moralo doći do sloma i dominacije restrikcija.

Mi smo vrlo hibridno društvo. Lični dohodak je jedini izvor egzistencije samo za mali broj zaposlenih i penzionere. Ostali imaju prihode od kamata, doznaka, dopunskog rada u slobodnom vremenu, zemlje u selu i, konačno, od krađe i kriminala.

Ljuti me što se mi stalno nekome socijalno udvaramo. Bavimo se socijalnom demagogijom. Društveni odnosi bi morali da budu čisti, da važi pravilo: “koliko ste zaradili toliko dobijate”.  Koliko radimo imamo fantastičan život. Najgore je što nije bitno kako radiš nego gde radiš.

Zato pitam: o čijem mi to ličnom dohotku govorimo u ovako haotičnoj situaciji? Ako nekvalifikovani radnik može da zaradi više od inženjera konstruktora, onda su vrednosti pomerene.

Neophodno je da privreda dobije samostalnost, da se oslobodi tutorstva politike. Sada su joj mogućnosti za inicijativu male. Nema rizika ni za kolektiv ni za direktora, direktori dobijaju naloge preko telefona. Ponašaju se kao pilići koji jedva čekaju da se zavuku pod kokošku, pod društveno ili političko tutorstvo.

I ta sila propisa i zakona koji imaju ograničavajući karakter! Stvorili smo, na žalost, sistem koji je ubio inicijativu i koordinaciju. Zato nema racionalizacije, nema iščekivanja novih ideja. Naprotiv – samo zid ravnodušnosti i ćutanja. Administriranje i ograničenja su smrt za motivaciju, za iskorak prema promenama.

Dr Vesna Pešić, sociolog:

Restrikcije o kojima govorite bez sumnje najviše pogađaju niže društvene slojeve i to u pogledu zadovoljavanja elementarnih potreba. No, ne bi trebalo zaboraviti jednu drugu kulturološku stranu, bitnu za civilizacijski razvoj pojedinca i društva.

Ako prihvatimo postojanje izvesne hijerarhije čovekovih potreba, onda nije nevažno što ljudi prvo “zakidaju” na kulturnim potrebama, druženju i drugim oblicima društvenosti, koji odgovaraju urbanom prostoru i načinu života.

Tako se na opštiji način vraćamo jednoj negativnoj i starijoj crti naše kulture – preživljavanju, to jest skučenom životu. Ova stara orijentacija osnažuje se ideologijom sudbinske katastrofe koju sada često propagiraju reči kao što su “imali smo i većih teškoća, pa smo preživeli”.

Ova ideologija na delu, obnavlja predstave o životu bez kontinuiteta, stabilnosti, realnih očekivanja i progresa u zadovoljavanju potreba i društvenog napredovanja.

Ne samo što ona proizvodi sudbinsko shvatanje života kao “preživljavanja”, koje nam se na svakom mestu stavlja do znanja jednom određenom grubošću i zamiranjem i poslednjih tragova velegradske atmosfere, nego osnažuje i svoje drugo lice, pljačkašku psihologiju: kada ide dobro i kome ide dobro, to je prilika za pljačku, jer već sutra možda neće biti takve prilike.

Ova klackalica pljačke i preživljavanja pogubna je za kulturni razvoj čoveka i građanina i iznova nas udaljuje od civilizovanog sveta i života. Ako je život samo pusta improvizacija i ako svi sve lažno predstavljaju, ne možemo ni bez velikih improvizatora.

Primarijus dr Vladimir Desimirović, psihijatar:

Sve restrikcije su uskraćivanje osnovnih čovekovih potreba. Posledice su teške po ličnost ako se to dešava sistematski. Čovek se tada oseća bespomoćan da sam nešto preduzme.

Nije sporno da je posledica ustezanja odnosno frustracije, povećano osećanje nesigurnosti i ugroženosti. To je sve sa jedne strane praćeno osećanjem straha a s druge strane agresijom, željom da se napadne uzrok osujećenja. Ali se uglavnom agresiji ne pristupa, jer napad je uvek rizik praćen osećanjem krivice i strahom od odmazde.

Isto je i u društvenoj situaciji. Čovek koji je obuzet strahom, a stari Latini su govorili da je neljudski živeti u strahu, gubi hrabrost, a samim tim i spontanost. To opet ukida stanje oslobođenosti za stvaralaštvo i izaziva otuđenost. Tada strada i mašta, a čim nje nema nema ni rešenja za izlazak iz krize. Čovek oseća da nije svoj, gubi životnu radost.

Ta mešavina straha i agresije povećava socijalnu napetost. Restriktivne mere, ako dugo traju, mogu da menjaju čoveka kao ličnost u celini.

Posledice duge krize su nepovoljne, jer uništavaju motivaciju za rad. Zapostavlja se, osim toga, čuvaran odnos. Kad imamo socijalnu nesigurnost svi su rasipnici, jer se boje da će sutra biti još gore. Uzmite samo ovo sa benzinom. Skup je, ali svi i dalje voze kola, jer možda nikada više neće to moći da rade.

Većina stanovništva ne oseća sopstvenu krivicu za stanje u kome smo se našli. Zato tvrdnje da smo svi mi krivi za krizu povećavaju stepen besa, zidaju agresiju, jer svi nisu mogli da donose odluke koje su nas uvalile u nevolju. To je isto kao kad bi napali putnike na brodu da su krivi što je došlo do brodoloma.  Zna se da se prvo za gušu hvataju mornari, odnosno oni koji upravljaju brodom, a ne putnici.

Društvo koje se ne mijenja, osuđeno je na propast

Slično našim sagovornicima koji su sa svog stručnog aspekta govorili o našoj krizi, i negativnom dejstvu restrikcija na motivaciju bilo u privredi bilo na svaku pojedinačnu ličnost, i mnogi svetski eksperti za razvoj smatraju da defanzivna politika, ili prevelika ograničenja ne daju mogućnost za prevazilaženje kriznih situacija.

Smanjuje se na taj način i društvena i lična energija, posao se otaljava, život se pretvara u tavorenje iz kojeg se teško i retko pojavljuju nove sveže ideje, kreativna rešenja koja bi mogla da odškrinu vrata za izlazak iz stanja umrtvljenosti. Status quo postaje važeća filozofija, a društvo koje se ne menja, poznata je istina, osuđeno je na propast.

Kreatorima naše ekonomske politike ova je istina svakako poznata, pa treba verovati da će posle prvih letnjih promena koje smo imali, i koje su se svodile na mere ograničavajućeg, odnosno restriktivnog karaktera, uslediti, kako je i obećano, i one druge koje će dozvoliti slobodniji, kreativniji razmah društvenih i ekonomskih odnosa u zemlji  (Milica Lučić-Čavić / Politikin Svet, 1986. / Yugopapir)

.

Stil i ljepota

Kako sam zavoljela second hand shopove

Bila sam iznenađena da se takva stvar može pronaći u dućanu s rabljenom odjećom, a još veći šok je uslijedio kad sam doznala cijenu. Naime, haljina koja bi u regularnoj trgovini stajala najmanje 700 kuna, u second handu je koštala tek 70 kuna.

Objavljeno

|

Otvorila sam jedan dan ormar i ustanovila da nemam što obući. Stigle su ljetne vrućine, a meni se dogodilo da mi je moja omiljena ljetna odjeća ili premala, ili poderana, ili mi više nije omiljena. To može značiti samo jedno: Vrijeme je za šoping! Otišla sam do najdraže trgovine i kupila dvoje hlača, suknju, tri košulje, šest majica, svileni šal i torbu. I sve to platila – 250 kuna!

Pitate se kako? Moj odgovor je – second hand shop.


Idete li u second hand shopove ili trgovine s rabljenom robom? Moram priznati da sam se ja dugo tome opirala. Ne znam. Bilo mi je nečeg odbojnog u nošenju stare odjeće koju je netko nosio prije mene. Činilo mi se da se tamo oblače samo ljudi s krajnjeg dna društvene ljestvice, a ja sam mislila da još uvijek financijski stojim dovoljno dobro da ne moram pribjegavati tako nečemu.

No onda sam na jednoj prijateljici primijetila fenomenalnu haljinu. Siva, do koljena, načinjena od nekakve svile i s jako zanimljivom kragnom. Pitala sam je gdje ju je kupila, a ona mi odgovorila: U second hand shopu!”

Bila sam iznenađena da se takva stvar može pronaći u dućanu s rabljenom odjećom, a još veći šok je uslijedio kad sam doznala cijenu. Naime, haljina koja bi u regularnoj trgovini stajala najmanje 700 kuna, u second handu je koštala tek 70 kuna.

“Ma ja ti se tamo stalno oblačim”, rekla mi je ta moja, inače uvijek vrlo dotjerana prijateljica. “Izbor je dosta dobar i stalno dolaze nove stvari. Istina, čovjek si treba dati malo truda i prekopati po stvarima, no gotovo uvijek se može naći nešto zanimljivo. A ono što je najvažnije, cijene su takve da doista ne moraš razmišljati možeš li si nešto priuštiti ili ne.”

Tako sam odlučila i ja trgovini rabljenom odjećom dati šansu. Nakon ove zadnje financijske krize, u našoj su državi procvjetale tri vrste lokala: kladionice, pekare i second hand shopovi. I dok od prvog dvoje baš i nema neke koristi, trgovine s rabljenom robom pokazale su se dosta interesantnima. Odabrala sam jedan takav dućan, uzela si vremena i krenula u potragu.

Dućan u koji sam došla bio je dosta prostran tako da roba nije bila nagruvana i nabacana već lijepo složena kao i u običnoj trgovini. Bio je radni dan prijepodne i u trgovini nije bila gužva. Bilo je tek nekoliko drugih kupaca, među kojima i dvije mlade, vrlo otkačeno odjevene cure koje sigurno nisu došle u second hand shop u potrazi za povoljnim cijenama, već za neobičnim komadima odjeće.

Odjeća je bila složena po vrsti: na jednom stalku traperice, na drugom hlače od drugih materijala, zatim suknje, pa onda debele veste, pa posebno majice od tanjih materija,a pa onda majice kratkih rukava i na kraju sportska odjeća. Razlika u odnosu na običnu trgovinu je u tome da od svakog komada odjeće imate samo jedan jedini primjerak umjesto da na stalku stoji deset istih haljina kao u običnom butiku.

Pregledala sam što se nudi i na kraju izabrala jednu sivu majicu od tanke vune s dugim rukavima. Platila sam je – sjećam se još i sada – 20 kuna. Tek kasnije ću ustanoviti da je to prilično visoka cijena za majicu iz second hand shopa. No važno je reći da mi je ta majica ubrzo postala omiljena jer paše na sve i sa svim se slaže. Samo joj dodate neki fora šal ili maramu, sve to skupa podignete dobrom torbom i obučeni ste za pet, a platili ste toliko da je cijenu nepotrebno i spominjati.

foto: Artem Beliaikin @belart84/Pexels

Second hand shopovi su mi ubrzo postali omiljene trgovine za nabavku odjeće jer se čovjek vrlo brzo navikne na to da o novcu ne mora razmišljati. Osim toga, ono što kupite u second handu, sasvim sigurno je jedinstveno i nećete istu halljinu pronaći na još pola grada. Otada svima savjetujem da kupuju rabljenu odjeću. S vremenom mi se iskristaliziralo i nekoliko najvažnijih razloga za to:

1. Cijena

Nema se tu što posebno reći. Dođeš u trgovinu, uzmeš baš sve što ti se svidi i platiš koliko bi u običnoj trgovini platio možda tek jedan komad odjeće. Dakle, što se cijene tiče, second hand shop jednostavno nema konkurenciju.

2. Izbor

Sigurno ste i vi ovo primijetili: kad je nešto u modi, onda svi butici imaju to isto. Kad su u modi uske traperice, onda svi butici nude uske traperice. Kad su u modi trapez traperice, onda svi butici nude trapez traperice. Ali ako želite kupiti trapez traperice onda kad su u modi uske, nemate nikakve šanse da ih nađete. Osim, naravno, u second hand shopu gdje istovremeno možete pronaći sve vrste odjeće neovisno o tome što se trenutno nosi.

3. I još jednom – izbor

Odjeća iz second hand shopa uglavnom dolazi izvana, pa je izbor doista širok. To je zapravo jedini način da u našoj zemlji kupite stvari koje nitko ne uvozi.

4. Zašto uopće bacati robu?

Na svijetu se svakoga dana baci ogromna količina savršeno dobre i upotrebljive garderobe. Takav odnos prema bilo kojem materijalnom dobru naprosto je neodrživ i ljudi će se prije ili kasnije morati suočiti s time. Recikliranje svega, pa tako i odjeće, morat će postati svakodnevni dio naših života ili ćemo svi skupa propasti.

5. Koliko zaista košta jeftina (nova) roba iz butika?

Za ovo svi znate ali se pravite da ne znate. Vašu novu haljinu iz poznatih butika napravila je neka sirota žena ili dijete u nekoj nerazvijenoj zemlji za što su bili plaćeni smiješno (ili bolje rečeno tragično) malo.

6. Je li to sve čisto?

Ukratko – da. Sva roba koja se nudi u second hand shopu kemijski je očišćena, no novi ćete komad odjeće ionako oprati prije nego ga prvi put obučete, bez obzira na to jeste li ga nabavili u trgovini rabljenom odjećom ili običnom butiku.

7. Ipak ima nekih ograničenja

Iako volim kupovati u second hand shopovima, ne kupujem isključivo ondje i ne kupujem baš sva artikle. Nikad, recimo, ne bih u trgovini rabljenom robom kupila cipele, donje rublje i kupaće kostime, no sa suknjama, majicama i šalovima nemam problema.

Također, nisam posve izbacila iz upotrebe obične butike pa rado kombiniram stvar iz second hand shopa s nekim skupljim komadom odjeće. I, vjerujte, nema boljeg osjećaja nego kad ti netko udijeli kompliment za to kako ste odjeveni i pritom posebno pohvali upravo najjeftiniji komad odjeće koji imate na sebi.

Nastavi čitati

Život počinje s 50!

Mi smo medij zajednice. Razbijamo predrasude o starenju i starosti – živimo. Pratimo teme zdravlja, zdravstvene, obiteljske i mirovinske politike, politike, kulture, zabave, znanosti i životnog stila. Želimo vas ohrabriti, povezati i inspirirati kako biste zdravije i aktivnije uživali u životu. Naš moto je: Živite brzo, umrite stari. Jako stari.

EPP