Prati nas

Mozaik

Dodir usnama

Poljubac Tita i Brežnjeva, ruski radnici luduju za Brozom

Ja sam Igor, metalostrugar, prvi put imam priliku da vidim Tita i radujem se. Nisam oženjen, imam samo babušku. Imamo lep stan u kome gotovo besplatno stanujemo. Besplatno grejanje, telefon za tri rublje mesečno. Ne znam koliko fabrika zarađuje, ali znam da sa svojih 140 rubalja mesečno vedro živim. Idem u pozorište, bioskop, na čajanke. Ne, nemam stalnu devojku, u Moskvi ima puno devojaka, a kada budem rešio da se ženim, imaću svoju, jedinu.

Objavljeno

|

Srdačan poljubac Tita i Brežnjeva

“Bilo je nečeg lepog i uzbuđujućeg toga prepodneva na aerodromu Vnukovo, u Podmoskovlju, pri ispraćaju Tita i naše delegacije. Brežnjev i Tito su se zagrlili i poljubili na rastanku, posle jednog značajnog i korisnog susreta”, pisala je Ilustrovana politika 1972. godine.

Lepo je kada ljudi, uopšte, odaju jedni drugima poštovanje i uvažavanje, ali, kada to čine lideri nacija, srdačno i ovako neposredno, na način koji zaista ne može da bude predviđen nikakvim protokolom na svetu, onda to ima još dublje značenje. Ponos nas je odista obuzimao.


Divili smo se besprekornom bataljonu moskovskog garnizona koji je marširao pred Titom, komandantom koji voli i ceni časnog vojnika. Videlo se da im je odao priznanje za vojničko držanje i izgled. Tito je zatim posle petodnevnog puta, rada i mnogih poseta, čilo, lakim, gotovo hitrim korakom prešao strme stepenice aviona.

“Naš predsednik se čak nije ni umorio”, zaključio je neko od kolega novinara koji su pomno pratili ovu posetu. Do svidanija, do uzvraćanja gostoprimstva!

Sablja za junaka

“Odnosi između SFRJ i SSSR postali su još više prijateljski… SKJ i KPSS, koji se rukovode učenjem Marksa – Engelsa – Lenjina i stvaralački ga primenjuju u skladu sa osobenostima svojih zemalja, i dalje će se zalagati, u duhu internacionalističkih tradicija, prijateljstva, uzajamnog uvažavanja i ravnopravnosti, za bogatu i svestranu razmenu mišljenja i iskustava, za jačanje uzajamnog razumevanja i proširenje saradnje… ” rečeno je između ostalog, u zajedničkom saopštenju na kraju posete.

Ali, mi, nešto bliži posmatrači susreta državnika dve zemlje, imali smo priliku da iz dana u dan saznajemo ponešto o tome kako je u razgovorima teklo potvrđivanje prijateljstva dve zemlje i utvrđivanje njegove budućnosti.

I Tito i Brežnjev, kao i ostali koji su sedeli za pregovaračkim stolom, od prvog susreta bili su srdačni, raspoloženi i vrlo zaposleni. Trebalo je sabrati šta se sve učinilo poslednjih godina saradnje između dveju partija i država, šta ćemo sve učiniti u budućnosti, koliko ćemo se, kao poslovni partneri, sretati, a koliko kao turisti, umetnici, naučnici i ljudi, uopšte, posećivati.

Ipak, jedan detalj, kakvi se po običaju zvanično ne saopštavaju i retko saznaju, brzo je “procurio” iz Kremlja i mnogo rekao Moskovljanima. “Da li ste čuli da je naš Brežnjev poklonio vašem Predsedniku jednu divnu, srebrnu sablju?” upitali su nas.

Naravno, bili smo načuli i za ovaj lep gest prema Titu i, već po nacionalnoj sklonosti za trofejnim oružjem, veoma cenili prijateljski poklon. I Moskovljani s kojima smo se sretali, pravili su zaključke. “Tito je naš prijatelj“, rekao je jedan od njih. “Staru sablju poklanjamo junaku.”

Među običnim ljudima ova vest imala je dobar odjek. Rusi, naročito, cene ratna odličja i znamenja i pridaju im veliki značaj. “Priznanje ratniku je velika zahvalnost za mir”, kažu oni.

Sva mora su plava…

U Lenjinovom mauzoleju našli smo se bliže Titu, kraj kovčega u kome leži vođa prve proleterske revolucije. U svečanoj tišini i atmosferi koja okružuje neumrlog Lenjina, naš predsednik je usporio korak odajući pogledom i pažnjom duboku poštu čoveku čiji je vojnik bio, čije je ideje davno prihvatio, primenjujući ih na delu u svojoj zemlji. Uostalom, Tito je već i tog trenutka bio nosilac Lenjinovog ordena.

U moskovskoj Fabrici kugličnih ležaja Tito se našao među metalcima, radnicima svoje nekadašnje struke. U fabričkom komitetu, na sastanku s mnogim predstavnicima ovog giganta, Tito se interesovao za proizvodnju, ali i za najživotnije radničke interese. “Koliko zarađuju kvalifikovani metalci?” pitao je Tito. “Kako žive?”

Zagrljaj Brežnjeva i Tita

Dok smo ga zajedno s radnicima očekivali u fabričkom krugu, na velikom mitingu, umešali smo se među sovjetske radnike. Bio je to za nas prijatan i zanimljiv doživljaj. Sovjetski metalci su onaj pravi soj radničke klase prve socijalističke zemlje sveta.

“Vječeslav Gridnjev”, predstavio se čovek kome smo se prvo obratili. “Inženjer-metalac.” Smeđ, dobroćudan, nasmejan. Ni po čemu se nije razlikovao od radnika. U stvari, nekada je bio radnik, pa tehničar, a onda je postao inženjer.

“Imate li porodicu i koliko ste dugo u fabrici?” “Petnaest godina radim ovde“, kaže Gridnjev. „Imam ženu i sina Sašu, šest mu je godina… uskoro će u školu. Zarađujem 200 rubalja mesečno, moja žena nešto manje, ali stignemo da uštedimo za letovanje na Crnom moru. Ne, ne, na Jadranu još nismo bili, Crno more je, takođe, plavo.”

Obraćamo se bucmastom mladiću koji nas radoznalo posmatra. “Ne”, izvinio se. “Ja sam još mlad da bih davao izjave.”

Video sam Lenjina

Predstavlja se čovek do njega: “Ja sam Igor, metalostrugar, prvi put imam priliku da vidim Tita i radujem se. Nisam oženjen, imam samo babušku. Imamo lep stan u kome gotovo besplatno stanujemo. Besplatno grejanje, telefon za tri rublje mesečno. Ne znam koliko fabrika zarađuje, ali znam da sa svojih 140 rubalja mesečno vedro živim. Idem u pozorište, bioskop, na čajanke. Ne, nemam stalnu devojku, u Moskvi ima puno devojaka, a kada budem rešio da se ženim, imaću svoju, jedinu.”

Zapazili smo lepo lice jedne tipične Ruskinje, u tamnom radničkom mantilu. “Galina Klimakova”, rekla je. “Radnica. Naravno, vi me nećete pitati koliko sam stara, a ja ću vam reći da ovde radim više od 20 godina. Imam sina u armiji. Zarađujem 170 rubalja mesečno, više i od nekih muškaraca. Eno, ide Tito…”

Tito se pojavio na drugom kraju fabričke ulice. Masa se zatalasala. Iskoristili smo priliku da porazgovaramo još sa nekim. Među nama je i Konstantin Barsukov, stariji čovek, vedra drugarčina. “Ovde sam više od četrdeset godina”, kaže. “I mogao sam u penziju, ali nisam hteo. Dva sina sam sam iškolovao, jedan će uskoro da doktorira tehničke nauke. Žena i ja smo sami. A ja navikao da radim, i kako godine prolaze, sve više sam u fabrici. Bio sam i jedan od osnivača Zavoda, 1930. godine.”

“Druže Konstantine, da li ste, možda, kao mladić, videli Lenjina” “Da video sam ga, ovako, sasvim izbliza, u Petrogradu, 1918. na jednom mitingu. Govorio je sećam se, o radničkim pravima i proleterskoj budućnosti. Nosio me je decenijama taj susret s Lenjinom.”

“Jeste li član partije?” “Ne, nisam, ne možemo svi biti.”

Tito je govorio sa svečano ukrašene tribine. “Bio sam nekada i radnik u vašoj zemlji…” rekao je na početku. Radnici su ga aplauzom pozdravljali, a Titove reči na ruskom, nalazile su put do srca metalaca.

/autor: Predrag Aleksijević / Ilustrovana politika, 1972. / Yugopapir/

.

Show

Milku Babović udario automobil: ‘Ja sam stara sportašica, znam padati!’

Godine su ipak tu, pa i komplikacije s vidom, što je Milki danas i najveći problem. Kaže da već dvije godine ne može gledati televiziju, iako je i dalje sve zanima.

Objavljeno

|

Autor

Ples sa zvijezdama

Novinarska legenda i nekadašnja atletičarka Milka Babović (91) ovih je dana doživjela prometnu nesreću. Kako je ispričala za Glas Istre, dogodilo se to za njenih redovitih kratkih šetnji Zagrebom.

“Nažalost, prije par dana na mene je naletio auto. Išla sam preko ceste, a vozač je vidio mjesto za parkiranje i udario me. Pala sam, ali sam ujedno i strogo zavikala ‘ne smijete tako'”, posve mirno objašnjava Babović i dodaje: “Ali ipak sam ja stara sportašica, znam kako se pada”.


Godine su ipak tu, pa i komplikacije s vidom, što je Milki danas i najveći problem. Kaže da već dvije godine ne može gledati televiziju, iako je i dalje sve zanima. Ne može ni čitati, ali uz sve to zadržala je dobro raspoloženje i sva puna oduševljenja priča o starim vremenima, kada je učila novinarstvo, javlja Glas Istre.

“Znala sam baciti pisaću mašinu kad bih bila ljuta. To su bila druga vremena, bilo je puno entuzijazma, a onda je slijedilo vrijeme multinacionalnih kompanija kada se sve gledalo, i danas se gleda, kroz novac. Novinari ne smiju ući u to kolo”, ispričala je.

Nastavi čitati

Život počinje s 50!

Mi smo medij zajednice. Razbijamo predrasude o starenju i starosti – živimo. Pratimo teme zdravlja, zdravstvene, obiteljske i mirovinske politike, politike, kulture, zabave, znanosti i životnog stila. Želimo vas ohrabriti, povezati i inspirirati kako biste zdravije i aktivnije uživali u životu. Naš moto je: Živite brzo, umrite stari. Jako stari.

EPP