Prati nas

Mozaik

Dodir usnama

Poljubac Tita i Brežnjeva, ruski radnici luduju za Brozom

Ja sam Igor, metalostrugar, prvi put imam priliku da vidim Tita i radujem se. Nisam oženjen, imam samo babušku. Imamo lep stan u kome gotovo besplatno stanujemo. Besplatno grejanje, telefon za tri rublje mesečno. Ne znam koliko fabrika zarađuje, ali znam da sa svojih 140 rubalja mesečno vedro živim. Idem u pozorište, bioskop, na čajanke. Ne, nemam stalnu devojku, u Moskvi ima puno devojaka, a kada budem rešio da se ženim, imaću svoju, jedinu.

Objavljeno

|

Srdačan poljubac Tita i Brežnjeva

“Bilo je nečeg lepog i uzbuđujućeg toga prepodneva na aerodromu Vnukovo, u Podmoskovlju, pri ispraćaju Tita i naše delegacije. Brežnjev i Tito su se zagrlili i poljubili na rastanku, posle jednog značajnog i korisnog susreta”, pisala je Ilustrovana politika 1972. godine.

Lepo je kada ljudi, uopšte, odaju jedni drugima poštovanje i uvažavanje, ali, kada to čine lideri nacija, srdačno i ovako neposredno, na način koji zaista ne može da bude predviđen nikakvim protokolom na svetu, onda to ima još dublje značenje. Ponos nas je odista obuzimao.



Divili smo se besprekornom bataljonu moskovskog garnizona koji je marširao pred Titom, komandantom koji voli i ceni časnog vojnika. Videlo se da im je odao priznanje za vojničko držanje i izgled. Tito je zatim posle petodnevnog puta, rada i mnogih poseta, čilo, lakim, gotovo hitrim korakom prešao strme stepenice aviona.

“Naš predsednik se čak nije ni umorio”, zaključio je neko od kolega novinara koji su pomno pratili ovu posetu. Do svidanija, do uzvraćanja gostoprimstva!

Sablja za junaka

“Odnosi između SFRJ i SSSR postali su još više prijateljski… SKJ i KPSS, koji se rukovode učenjem Marksa – Engelsa – Lenjina i stvaralački ga primenjuju u skladu sa osobenostima svojih zemalja, i dalje će se zalagati, u duhu internacionalističkih tradicija, prijateljstva, uzajamnog uvažavanja i ravnopravnosti, za bogatu i svestranu razmenu mišljenja i iskustava, za jačanje uzajamnog razumevanja i proširenje saradnje… ” rečeno je između ostalog, u zajedničkom saopštenju na kraju posete.

Ali, mi, nešto bliži posmatrači susreta državnika dve zemlje, imali smo priliku da iz dana u dan saznajemo ponešto o tome kako je u razgovorima teklo potvrđivanje prijateljstva dve zemlje i utvrđivanje njegove budućnosti.

I Tito i Brežnjev, kao i ostali koji su sedeli za pregovaračkim stolom, od prvog susreta bili su srdačni, raspoloženi i vrlo zaposleni. Trebalo je sabrati šta se sve učinilo poslednjih godina saradnje između dveju partija i država, šta ćemo sve učiniti u budućnosti, koliko ćemo se, kao poslovni partneri, sretati, a koliko kao turisti, umetnici, naučnici i ljudi, uopšte, posećivati.

Ipak, jedan detalj, kakvi se po običaju zvanično ne saopštavaju i retko saznaju, brzo je “procurio” iz Kremlja i mnogo rekao Moskovljanima. “Da li ste čuli da je naš Brežnjev poklonio vašem Predsedniku jednu divnu, srebrnu sablju?” upitali su nas.

Naravno, bili smo načuli i za ovaj lep gest prema Titu i, već po nacionalnoj sklonosti za trofejnim oružjem, veoma cenili prijateljski poklon. I Moskovljani s kojima smo se sretali, pravili su zaključke. “Tito je naš prijatelj“, rekao je jedan od njih. “Staru sablju poklanjamo junaku.”

Među običnim ljudima ova vest imala je dobar odjek. Rusi, naročito, cene ratna odličja i znamenja i pridaju im veliki značaj. “Priznanje ratniku je velika zahvalnost za mir”, kažu oni.

Sva mora su plava…

U Lenjinovom mauzoleju našli smo se bliže Titu, kraj kovčega u kome leži vođa prve proleterske revolucije. U svečanoj tišini i atmosferi koja okružuje neumrlog Lenjina, naš predsednik je usporio korak odajući pogledom i pažnjom duboku poštu čoveku čiji je vojnik bio, čije je ideje davno prihvatio, primenjujući ih na delu u svojoj zemlji. Uostalom, Tito je već i tog trenutka bio nosilac Lenjinovog ordena.

U moskovskoj Fabrici kugličnih ležaja Tito se našao među metalcima, radnicima svoje nekadašnje struke. U fabričkom komitetu, na sastanku s mnogim predstavnicima ovog giganta, Tito se interesovao za proizvodnju, ali i za najživotnije radničke interese. “Koliko zarađuju kvalifikovani metalci?” pitao je Tito. “Kako žive?”

Zagrljaj Brežnjeva i Tita

Dok smo ga zajedno s radnicima očekivali u fabričkom krugu, na velikom mitingu, umešali smo se među sovjetske radnike. Bio je to za nas prijatan i zanimljiv doživljaj. Sovjetski metalci su onaj pravi soj radničke klase prve socijalističke zemlje sveta.

“Vječeslav Gridnjev”, predstavio se čovek kome smo se prvo obratili. “Inženjer-metalac.” Smeđ, dobroćudan, nasmejan. Ni po čemu se nije razlikovao od radnika. U stvari, nekada je bio radnik, pa tehničar, a onda je postao inženjer.

“Imate li porodicu i koliko ste dugo u fabrici?” “Petnaest godina radim ovde“, kaže Gridnjev. „Imam ženu i sina Sašu, šest mu je godina… uskoro će u školu. Zarađujem 200 rubalja mesečno, moja žena nešto manje, ali stignemo da uštedimo za letovanje na Crnom moru. Ne, ne, na Jadranu još nismo bili, Crno more je, takođe, plavo.”

Obraćamo se bucmastom mladiću koji nas radoznalo posmatra. “Ne”, izvinio se. “Ja sam još mlad da bih davao izjave.”

Video sam Lenjina

Predstavlja se čovek do njega: “Ja sam Igor, metalostrugar, prvi put imam priliku da vidim Tita i radujem se. Nisam oženjen, imam samo babušku. Imamo lep stan u kome gotovo besplatno stanujemo. Besplatno grejanje, telefon za tri rublje mesečno. Ne znam koliko fabrika zarađuje, ali znam da sa svojih 140 rubalja mesečno vedro živim. Idem u pozorište, bioskop, na čajanke. Ne, nemam stalnu devojku, u Moskvi ima puno devojaka, a kada budem rešio da se ženim, imaću svoju, jedinu.”

Zapazili smo lepo lice jedne tipične Ruskinje, u tamnom radničkom mantilu. “Galina Klimakova”, rekla je. “Radnica. Naravno, vi me nećete pitati koliko sam stara, a ja ću vam reći da ovde radim više od 20 godina. Imam sina u armiji. Zarađujem 170 rubalja mesečno, više i od nekih muškaraca. Eno, ide Tito…”

Tito se pojavio na drugom kraju fabričke ulice. Masa se zatalasala. Iskoristili smo priliku da porazgovaramo još sa nekim. Među nama je i Konstantin Barsukov, stariji čovek, vedra drugarčina. “Ovde sam više od četrdeset godina”, kaže. “I mogao sam u penziju, ali nisam hteo. Dva sina sam sam iškolovao, jedan će uskoro da doktorira tehničke nauke. Žena i ja smo sami. A ja navikao da radim, i kako godine prolaze, sve više sam u fabrici. Bio sam i jedan od osnivača Zavoda, 1930. godine.”

“Druže Konstantine, da li ste, možda, kao mladić, videli Lenjina” “Da video sam ga, ovako, sasvim izbliza, u Petrogradu, 1918. na jednom mitingu. Govorio je sećam se, o radničkim pravima i proleterskoj budućnosti. Nosio me je decenijama taj susret s Lenjinom.”

“Jeste li član partije?” “Ne, nisam, ne možemo svi biti.”

Tito je govorio sa svečano ukrašene tribine. “Bio sam nekada i radnik u vašoj zemlji…” rekao je na početku. Radnici su ga aplauzom pozdravljali, a Titove reči na ruskom, nalazile su put do srca metalaca.

/autor: Predrag Aleksijević / Ilustrovana politika, 1972. / Yugopapir/

.

Mozaik

Jesu li žene same sebi neprijateljice? Oslobodimo se anti-ageing demona!

‘Koliko ste mladosti potrošili brinući se što će biti kad je više ne bude? Kako smo, bez obzira na sve dokaze protiv, progutale udicu da naša vrijednost nestaje zajedno s reproduktivnom sposobnošću? Druženjem s ljudima raznih godišta lakše ćemo izaći iz tog začaranog kruga negoranja starosti i početi razmišljati o njezinim prednostima.’

Objavljeno

|

Prije nekoliko godina doživjela sam prosvjetljujuć trenutak, piše u New York Timesu Ashton Applewhite. Toliko mnogo žena boji svoju kosu kako bi prikrile sijede. Mnoge žale tog truda i troška, a to je ujedno i glavni način kako same sebe, kao starije žene, činimo nevidljivima.

Kad je čitava grupa nevidljiva, nevidljivi su i problemi koji je more. Zamislite da svijet vidi koliko nas ima, i kako smo predivne, i zabavne. Zamislite da se okupimo i sve zajedno pustimo sijede vlasi. To bi doista bila velika promjena.



Ovu ideju objavila sam na svojoj Facebook stranici i dobila mnoštvo reakcija, ne nužno dobrih. No to sam i zaslužila. “Ti prva pusti sijede”, glasio je jedan od komentara. To sam i učinila i čitavu kosu obojila i sivo, čak i one smeđe dijelove jer mi se činilo da ionako nitko neće vjerovati da mi je to prirodna boja. Naučila sam i važnu lekciju: Tko sam ja da govorim ženama kako bi trebale izgledati i što bi trebale raditi? Svaka ima pravo na vlastite odluke. Svaka ima pravo starjeti na način koji njoj najbolje odgovara.

Mladost # moć # ljepota

No o jednome se možemo složiti: Starenje je ženama teže. Mi nosimo teret izjednačavanja ljepote s mladošću i mladosti s moći – to je dvostruki spoj dobizma i seksizma. A kako se s time nosimo? Utapamo se u anti-ageing proizvodima. Lažemo o svojim godinama. Izgladnjujemo se, vježbamo, podvrgavamo se estetskim zahvatima.

Ove strategije mogu biti vrlo uspješne pa nije ni čudo što se toliko žena njima služi. Ne osuđujem, kunem se – ali kad se starija osoba izdaje za mlađu, to je kao da se homoseksualac predstavlja kao heteroseksualac, a crnac kao bijelac. Ovakva ponašanja imaju svoj korijen u osjećaju srama u vezi nečega u vezi s čime ne bi trebalo osjećati sram. Osim toga, takve stvari podržavaju istu tu diskriminaciju koja ih je i potakla.

Žene hrane seksizam i ageizam

Izgled je važan. Divljenje godi. No opsjednutost društva sa ženskim izgledom manje je vezano uz samu ljepotu, a više uz potčinjavanje i moć. Kad se žene natječu koja će izgledati mlađe, one zapravo podupiru dobizam, seksizam, izgled-izam i patrijarhat. Oko još nečega se možemo složiti: sve je to prilično veliko opterećenje. Ljestvica je postavljena tako visoko da smo osuđene na neuspjeh. Osim toga, takve nas stvari okreću jedne protiv drugih i zbog takvih su stvari najsiromašnije od najsiromašnijih upravo – starije žene nebjelkinje.

Prigrlite stigmatizirano

I što da žene rade? Ujedine se protiv dobizma baš kao što su se ujedinile protiv seksizma u 60-ima i 70-ima. Da bi neki pokreti bili snažni, članovi pokreta moraju prigrliti upravo ono što je stigmatizirano bez obzira radi li se o određenoj boji kože, ljubavi prema istom spolu ili starenju. To zapravo znači napraviti pomak od nijekanja dobi prema njezinu prihvaćanju.

No puno je to za tražiti. Otvorite li bilo koji ženski časopis, zasut će vas stotine članaka i oglasa tipa: “Ne možete očekivati da ćete biti željene ako se zapustite”. U toj stigmi nema baš ništa prirodno. No promjena ipak stiže. Magazin Allure zabranio je upotrebu pojma “anti-ageing” te umjesto toga prigrlio opise poput “dugoočekivano i neophodno potrebno slavljenje same sebe – zajedno s borama i svim ostalim”. Ako modna industrija može napraviti ovakav zaokret, možemo i mi. Moramo promijeniti načina na koji gledamo same sebe i druge. Evo kako krenuti:

Starenje nas obogaćuje

Tko doista misli da je neka starija gospođa manje zanimljiva, manje zabavna i manje vrijedna od žene koja je bila prije? Ako je to doista tako, odakle dolaze takve poruke i koja im je svrha? Naravno, starenje donosi i prilične gubitke, ali i autentičnost, samopouzdanje, perspektivu, samospoznaju. Moja mama čak kaže i da joj noge sada izgledaju bolje nego prije. Prioriteti su jasniji. Lakše se nosimo s osjećajima. Želimo manje. Manje nam je bitno što ljudi misle što u svakom slučaju oslobađa. Za mnoge žene je kasnija faza života ujedno i ona najbolje.

Naučimo gledati jedni na druge – ali i na sebe – velikodušnije

Umjesto da gledajući se u zrcalo mrmljamo: “Pa što se to, dovraga, dogodilo?”, prisjetimo se doista nekih stvari koje su se dogodile i koliko su divne bile. Ona bora koja ide od nosa do usana? Glumica Frances McDormand kaže da je u njenom slučaju ta bora rezultat toga što je godinama svojemu sinu govorila “Wow!” ili “Oh, kako zanimljivo!” Frances svoje lice naziva mapom, odbija estetske zahvate koji bi s njenog lica izbrisali prošlost. Nezadovoljstvo je ono što pogoni više milijardi dolara vrijednu industriju ljepote. Samopouzdanje je afrodizijak. Koji od vaših prijatelja su seksualno najaktivniji? Ne oni najljepši, niti oni najmršaviji. Niti oni najmlađi, nego oni koji misle da su njihovi ljubavnici pravi sretnici.

Odbacite način razmišljanja koji suprotstavlja mladost i starost

Predrasude nas okreću jedne protiv drugih. Kao što se mame koje rade stalno svade s mamama koje su doma, umjesto da se ujedine u borbi za iste plaće kao muškarci. Razlog zbog kojeg se žene tako srčano natječu za radna mjesta je taj što na određenim pozicijama za žene doista ima manje mjesta. Ne radi se o tome da žena ima previše, nego o tome da je za žene otvoreno manje pozicija. Stalno sukobljavanje ne samo da utvrđuje trenutnu raspodjelu moći već nas onemogućuje da budemo otvoreni i velikodušni.

Okupimo se svi zajedno, bez obzira na dob, i razgovarajmo o ovim stvarima

Svaka generacija mora za sebe naučiti kako je uzaludno i štetno pribojavati se starenja. Koliko ste mladosti potrošili brinući se što će biti kad je više ne bude? Kako smo, bez obzira na sve dokaze protiv, progutale udicu da naša vrijednost nestaje zajedno s reproduktivnom sposobnošću? Druženjem s ljudima raznih godišta lakše ćemo izaći iz tog začaranog kruga negoranja starosti i početi razmišljati o njezinim prednostima.

Imamo izbor: možemo kopati još dublju rupu ili možemo odbaciti tu prokletu lopatu. Ako imamo želju, volju i viziju, možemo se od natjecanja pomaknuti ka suradnji. Možemo umjesto o strahu, razgovarati o osnaživanju. I tu promjenu možemo donijeti svijetu. Ženski pokreti naučili su nas da se moramo izboriti za naša prava i moć, a pro-aging pokreti će nas naučiti da od te moći ne odustanemo.

Nastavi čitati